МАЛЕ ПРИЧЕ

Како је писац сам навео, приче су инспирисане догађајима из његовог детињства, као и делима великих уметника. Догађаји из детињства су веома утицали на оно што је писац касније радио у животу. На промоцији своје књиге, пренеле су новине, он је испричао како је као дечак из своје собе имао поглед на дугачак ходник из кога су водила врата у неколико просторија. Ноћу, могао је да види траг светла испод врата, што га је увек плашило, очекујући и стрепећи ко ће се отуда појавити. Тај трачак светлости и тај страх покушао је да унесе и у ове приче.С друге стране за ове приче карактеристичан је и поступак поигравања са речима, али и са самим поступком стварања. Ниво очекивања читалаца игра једну од главних улога у ишчитавању ових причи. С обзиром на улогу коју је доделио читаоцу, писац се, поигравајући се са собом и поступком стварања, поиграва и са читаоцем. Он му даје почетни импулс, подстицај да заврши читање причи до краја на начин на који он сам можда ни не очекује. То су приче које, с обзиром на мали број речи, функционишу тек у свести читалаца.Иако је фрагментарност једна од главних карактеристика ове књиге, Албахари напомиње да су оне настале у континуитету.„Мале приче“ се наслањају у поетичком смислу на претходне радове Давида Албахарија. Њихова суштина огледа се у језгровистости израза, у поступку који покушава да продре до саме бити речи, не марећи за ширину описивања и објашњавања. Основне наративне карактеристике ових минијатура се огледају у сведености у изразу и апсурдности.Говорећи о сопственом животу и искуству, писац говори о превртљивости и несталности људске природе дотичући се тема као што су: детињство, прошлост, смрт, разне животне опсесије, питање идентитета, однос између младости и старости, питање времена као субјективног доживљаја… У овим причама наилазимо и на интензивна осећања која свакодневно носимо у себи, а међу којима страх заузима важно место намећући се човеку или као покретач или као кочница.Једну групу причи можемо назвати аутопоетичким. У њима је сажет смисао целе збирке ових минијатура. Последња прича, која симболично носи назив „Нова прича“ отварајући на тај начин нови круг приповедања, потпуно демистификује стварање као процес, истичући у првим реченицама:„Нема нових прича. Свака прича је стара, већ позната и безброј пута поновљена“.