Глас Народа

Библиографски подаци
Глас народа, ванпартијски лист националне орјентације, појавио се у јавности 1. децембра 1928. године, као недељник на четири стране. Последњи број је изашао 19. марта 1941. године у тринаестој години постојања листа. Први власник и одговорни уредник листа био је Урош Јовановић Кригер, пензионисани новинар из Сомбора. Од првог до последњег броја лист је штампан у штампарији Стевана Стојачића у Сомбору. Уредништво листа је временом променило више адреса, од Јоргованске улице бр. 15, улице Змај Јове бр.1, Браће Михајловић бр. 16, до улице Златне греде бр. 17-19, где се налазила и штампарија. Због немогућности да материјално издржава лист, промене режима од 6. јануара 1929. године, и због строжијег Закона о штампи, Кригер га продаје свом штампару Стевану Стојачићу који се потписује као власник и уредник од броја 15 из 1929. године. Лист остаје национално орјентисан, али Стојачић на крају 1932. године увидевши да нема очекивану подршку, уредништво предаје Јосипу Мијићу, од броја 3 у шестој години излажења листа (21. јануар 1933. године), али задржавајући власништво над листом. Почетком 1935. године Глас народа престаје бити режимски лист, што представља заслугу новог уредника Лазара Плавшића (уредништво над листом је преузео од броја 6, осме године излажења (9. фебруар 1935. године)), нећака Стевана Стојачића, члана илегалног руководства комунистичке партије. Његово ангажовање као уредника није било дугог века, јер је током 1936. године ухапшен. После Плавшића неколико бројева је потписивао и Петар Царев, а од броја 17 из 1939. год па до последњег броја лист је уређивао Божидар Мандић. Глас народа до краја свог постојања остао је лист опозиционог духа.
Покретање и програм
После парламентарних избора 1927. године, Сомбор је остао без иједног листа на српском језику. Тако је дошло до покретања Гласа народа крајем следеће, 1928. године. У првом броју листа од 1. децембра 1928. године, власник и главни уредник Урош Јовановић Кригер је написао текст под насловом Мајко С.Х.С. не тим путем!, протестујући због диктаторског режима у Краљевини. Међутим, када је диктатура ипак уведена, у чланку Радуј се мајко С.Х.С., Кригер хвали краља као и његовог генерала Живковића. Могуће је да се Кригер овим чланком био изругивао, јер је у јавности био познат као велик заједљивац, и као новинар који заузима веома оштар правац. Као уредник често је објављивао непроверене информације, тако да су новинске стране биле пуне исправки, отворених писама, критичког обраћања уредништву, а често је добијао и тужбе ( Српска штампа у Војводини : 1918-1941 / Душан Попов, Нови Сад, 1983). Држећи национални курс Кригер се током 1929. године писањем у новинама обраћао краљевској влади напомињујући при том да ново време тражи и нове људе, и скретао јој пажњу на лоше појаве из партизанског доба које се поново јављају.
Као поборници данашњег идеалног доба: правде, поштења и експедитивности, наилазимо на опортуно, да скренемо пажњу на извесне појаве, које су од општег значаја, а чије се порекло датира још из старог партизанског доба. Ново доба тражи нове људе, нови људи стварају нов живот, а нов живот не познаје анагонизам индивидуални, покрајински или племенски, већ величину државе: Срба, Хрвата и Словенаца.
Чланком Мојим пријатељима из броја 15, друге године излажења листа, Кригер се опростио са читаоцима.
Стеван Стојачић, као уредник, остаје прорежимски орјентисан, али из листа изоставља сваку личну полемику и критику, држећи се строге објективности у извештавању. Нарочито је осетљив био приликом писања о социјалним питањима. Приликом преузимања листа позивао је на сарадњу локалне просветне и националне раднике.
Сомбор није имао ни један српски лист све док није покренут Глас народа. Пошто бивши власник због материјалних тешкоћа није могао даље да издаје лист, одлучио сам да га преузмем, и да му дам један чисто националан правац, и да створим од њега објективно-информативан и поучан лист у свим гранама нашег националног, просветног, културног и економског живота.
Стојачић се на разне начине довијао да привуче читаоце. Једно време је штампао Пољопривредни преглед те је тиме и број страница листа повећао на 6, па чак и на 8, али није успео да повеће тираж.
И поред сталних позива имао је мало стручних сарадника. Лист је слао многим сомборским интелектуалцима, али се мали број њих на лист и претплатио. Због слабе подршке, лист почетком 1933. године предаје дотадашњем сараднику Јосипу Мијићу.
Нови уредник наставља са националном политиком. У уводним чланцима које је писао бавио се унутрашњим проблемима у уређењу државе, али и освртом на политику других земља, нарочито аспирацијама суседне Мађарске. Како је некад подржавао ставове ЈРСД, Мијић истим курсом наставља и као присталица новоформиране Југословенске националне странке.
Почетком 1935. године, лист је изашао из сенке режима, и више се орјентисао на локалне појаве и догађаје. Такав заокрет је заслуга новог уредника Лазара Плавшића, који се кратко време задржао у листу, јер бива ухапшен као члан комунистичког покрета.
Неколико следећих бројева је потписивао Петар Царев.
Нови главни уредник, Божидар Мандић, лист је наставио да уређује у опозиционом духу, стајући употпуности на старану сиромашних радничких слојева.
Излажење и тираж
Глас народа је излазио редово од 1. децембра 1928. до 19. марта 1941. године сваке суботе. У току излажења није мењао формат, али број страна јесте, од 4 стране колико је бројао најчешће, па све до 8 страна када је обиловао разним прилозима, вестима, огласима и дражбеним објавама. Заглавље се мењало утолико што се као додатак наслова уместо недељни ванпартијски лист, којег је носио од првог броја, појавио додатак недељни лист за националу политику, али се и он након неког времена изгубио (од броја 20, треће године излажења листа). Уз велике напоре одржаво се тираж листа од 400 до 500 примерака, иако је за време свог излажења убрајан међу најбоље уређиване српске листове ван Београда.
Сарадници и план листа
Не рачунајући анонимне прилоге, као ни оне из уредничког пера у листу су сарађивале многе јавне личности, нпр. Радивој Симоновић, Васа Стајић, Богољуб Јевтић, Васо Зрнић, Павле Терзин, Сава Канурић, Трива Милитар, Стеван Коњовић и други.
Лист је неговао фељтон ( Сомборска штампа на српском језику између два светска рата / Растко Стоканов // Домети, Сомбор, 2003), а од сталних рубрика ту су биле вести, стране и домаће, вести из књижевности уз по који прозни текст, као и спортски извештаји.
За време уредништва Стевана Стојачића и Јосипа Мијић лист је често доносио чланке из београдскеих листова Народна одбрана и Правда, за време Лазара Плавшића и из листа Јадранска стража.