MALE PRIČE

Kako je pisac sam naveo, priče su inspirisane događajima iz njegovog detinjstva, kao i delima velikih umetnika. Događaji iz detinjstva su veoma uticali na ono što je pisac kasnije radio u životu. Na promociji svoje knjige, prenele su novine, on je ispričao kako je kao dečak iz svoje sobe imao pogled na dugačak hodnik iz koga su vodila vrata u nekoliko prostorija. Noću, mogao je da vidi trag svetla ispod vrata, što ga je uvek plašilo, očekujući i strepeći ko će se otuda pojaviti. Taj tračak svetlosti i taj strah pokušao je da unese i u ove priče.S druge strane za ove priče karakterističan je i postupak poigravanja sa rečima, ali i sa samim postupkom stvaranja. Nivo očekivanja čitalaca igra jednu od glavnih uloga u iščitavanju ovih priči. S obzirom na ulogu koju je dodelio čitaocu, pisac se, poigravajući se sa sobom i postupkom stvaranja, poigrava i sa čitaocem. On mu daje početni impuls, podsticaj da završi čitanje priči do kraja na način na koji on sam možda ni ne očekuje. To su priče koje, s obzirom na mali broj reči, funkcionišu tek u svesti čitalaca.Iako je fragmentarnost jedna od glavnih karakteristika ove knjige, Albahari napominje da su one nastale u kontinuitetu.„Male priče“ se naslanjaju u poetičkom smislu na prethodne radove Davida Albaharija. Njihova suština ogleda se u jezgrovistosti izraza, u postupku koji pokušava da prodre do same biti reči, ne mareći za širinu opisivanja i objašnjavanja. Osnovne narativne karakteristike ovih minijatura se ogledaju u svedenosti u izrazu i apsurdnosti.Govoreći o sopstvenom životu i iskustvu, pisac govori o prevrtljivosti i nestalnosti ljudske prirode dotičući se tema kao što su: detinjstvo, prošlost, smrt, razne životne opsesije, pitanje identiteta, odnos između mladosti i starosti, pitanje vremena kao subjektivnog doživljaja… U ovim pričama nailazimo i na intenzivna osećanja koja svakodnevno nosimo u sebi, a među kojima strah zauzima važno mesto namećući se čoveku ili kao pokretač ili kao kočnica.Jednu grupu priči možemo nazvati autopoetičkim. U njima je sažet smisao cele zbirke ovih minijatura. Poslednja priča, koja simbolično nosi naziv „Nova priča“ otvarajući na taj način novi krug pripovedanja, potpuno demistifikuje stvaranje kao proces, ističući u prvim rečenicama:„Nema novih priča. Svaka priča je stara, već poznata i bezbroj puta ponovljena“.