Tragovi
08.11.1781.
Jeronim Jakočević, ispred somborskih franjevaca pred njihovo preseljenje u Baju, zahvaljujući se na dobročinstvu koje su im Somborci ukazivali, obraća se Magistratu da im izda službenu potvrdu o njihovom ponašanju i radu, kako bi istu mogli predočiti svojim višim starešinama, da njihov izgon iz Sombora nije zbog njihove krivice. Već sutradan, Magistrat izdaje pismeno kojim nabraja velike zasluge koje ovaj red ima za uzdizanje grada i njegovoh građana, kako na planu obrazovanja, zdravstva, te širenja vere, koji obećanjem da sećajući se ove stalne i neumorne revnosti spomenutih otaca, koja se nikada bilo kojom zahvalnošću ne može nadoknaditi, odlučujemo da kako mi sami tako i naši naslednici, koje čvrsto obavezujemo, zasluge pomenutih otaca uvek poštuju.
10.11.1872.
U velikoj sali Gradske kuće održana je OSNIVAČKA SKUPŠTINA DOBROVOLJNOG VATROGASNOG DRUŠTVA u Somboru, koju je sazvao dr Janoš Cedler, advokat i celoživotni pregalnik na unapređenju ove službe. On je do tada već imao 24 utemeljivača, koji su dali po 20 forinti bespovratno i 74 redovna člana, ocenjenih fizički sposobnima za vršenje vatrogasnih dužnosti, a godišnje su plaćali po četiri forinte članarine. Predsednikom je postao Jožef Šefner, posednik, potpredsednik Robert Hajndlhofer, a blagajnik Nandor Biterman. Već na prvoj sednici saopšteno je da se broj članova povećao na 200, da je dato na izradu 104 uniforme i da je Društvo u prizemlju Gradske kuće dobilo sobu za vatrogasno dežurstvo.
10.11.1944.
Na inicijativu dr Đorđa Lazića, tada načelnika Sanitetskog odseka Komande područja NOV, pod ovom komandom je u Somboru osnovana RADIONICA ZAVOJNOG MATERIJALA, kojom je rukovodila Slavka Teofanović rođ. Kovačić. Radionica je formirana u očekivanju početka Batinske bitke, što se pokazalo više nego opravdanim jer je već sutradan u Sombor dopremljen prvi transport od više stotina ranjenika, što će se vremenom uvećavati. Radionica je bila smeštena u ulici Sv. Roke 1, potom u Požarevačkoj, a onda u Mirnoj ulici u Hušvetovoj kući i imala je 20-30, a ponekad čak i do stotinu zaposlenih.
10.11.1974.
Povodom svečanog obeležavanja tridesete godišnjice početka velike Batinske bitke, pušten je u promet MOST “51. DIVIZIJE”, čije su tri vojvođanske udarne brigade; 12. 7. i 8. bile jedinice Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije koje su, u sadejstvu sa crvenoarmejcima trećeg ukrajinskog fronta, probile nemačku odbranu iskazavši pritom neviđeni heroizam u borbama vođenim upravo na obalama koje su spojene ovim mostom.
11.11.1872.
Na nasleđu Niže realne gimnazije (1853) na nemačkom i Varoške gimnazije (1869) na srpskom i mađarskom, počela je sa radom DRŽAVNA GIMNAZIJA na mađarskom jeziku. Otvorena je najviše zalaganjem gradonačelnika Petra Vukićevića, koji je na sednici Magistrata 17.januara 1872. najavio: Pokretanje obrazloženog zahteva Ministarstvu vera i prosvete i Parlamentu Mađarske da se u Somboru osnuje državna gimnazija sa srpskim nastavnim jezikom… Zahtev je zasnovan na Zakonu o nacionalnostima iz 1868. Škola je 1877. prerasla u osmorazrednu sa, već, više od 300 učenika, za koje je zgrada Latinske škole počela bivati pretesna te je srušena i 1886. izgrađena nova, koja će 1938, dogradnjom drugog sprata, poprimiti današnji izgled. Od 1967. škola nosi naziv Gimnazija “Veljko Petrović”, za sećanje na svog velikog učenika.
11.11.1944.
Odmah iza ponoći, otpočela je BATINSKA BITKA, druga po veličini koju su u sadejstvu vodile crvenoarmejske i partizanske jedinice. Uz podršku 17. sovjetske vazduhoplovne armije, zadatak da forsiranjem Dunava probiju nemačku odbranu dobile su 57. sovjetska armija, sa 75. i 64. streljačkim i 6. gardijskim korpusom i 32. motomehanizovanom brigadom i 51. vojvođanska udarna divizija, sa 12, 8. i 7. vojvođanskom udarnom brigadom. Koristeći se mrakom i jutarnjom izmaglicom, delovi 703. puka 233. divizije CA i 12. VU brigade, u koju je pre bitke u celosti ušao Somborski partizanski odred, uspele su da uspostave mostobran, što će biti uvod u neviđene borbe, posebno na kotama 169. i 205. i kod železničke stanice. Oslobođenjem Baranje, Batinska epopeja je završena 29. novembra, i u njoj je, po službenim podacima, 51. VUD imala 276 poginulih, 917 ranjenih i 243 nestala borca, dok su Rusi samo poginulih imali 1170, mada za obe strane stoji da su im gubici bili znatno veći.
12.11.1899.
U Somboru je nastojavanjem lekara dr Janoša Duhona, osnovano DRUŠTVO SLOBODNOG LICEJA, koje će, pogotovo kada mu na čelu beše Elek Goždu, advokat i predsednik Sudbenog stola, postati okosnica kulturnog i javnog zbivanja u gradu. Licej je punio Veliku salu Gradske kuće brojnim izložbama, koncertima, predavanjima i raspravama iz najrazličitijih oblasti, nacionalnih ili tematskih osobenosti, ali je pokretao i kurseve iz knjigovodstva, stenografije i matematike, te stručne seminare za zanatlije i trgovce, sa zvanično priznatim diplomama. Gožduovim odlaskom 1905. menja se klima u Društvu, te nedeljnik Bačka sve više o njemu piše kao o instituciji mađarskog prosvećivanja i ono prestaje sa radom pred Prvi svetski rat.
13.11.1918.
Tek pred samu ponoć na željezničku stanicu u Sombor je STIGLA ČETA SRPSKE VOJSKE, koju je predvodio kraljevski pešadijski major Nikola Ilić-Bajka. Masa Somboraca očekivala ih je još od ranih popodnevnih časova. Predviđeni protokol da ih na stanici pozdravi dr Stevan Maglić je propao jer su građani iz vagona izneli oslobodioce, te je red uspostavljen tek pred Gradskom kućom, gde ih je pozdravio Joca Lalošević sa članovima Srpsko-bunjevačkog veća. Odmah potom se u velikoj sali pristupilo primopredaji grada tako što je major Ilić saopštio gradonačelniku Klajner Lajošu da je Sombor oslobođen, te da se civilna vlast prenosi na Narodno veće Srba i Bunjevaca, o čemu su zapisnik potpisali major Ilić, Klajner Lajoš, Joca Lalošević i Pavle Terzin. Nakon tri dana u grad je stigao 19. puk srpske vojske pod komandom pukovnika Milorada Momčilovića.
