ТУЖНА ВЕСТ ИЗ СОМБОРСКЕ БИБЛИОТЕКЕ

ИН МЕМОРИАМ Радивој Стоканов 1949 - 2013 Напустио нас је пријатељ и колега Радивој Стоканов. Потресно и болно је кад велико име наше културе и блиски пријатељ оде изненада. Комеморација је у Библиотеци (Трг цара Лазара 3), у среду, 30. јануара 2013. године, у 10 часова. Сахрана је истог дана у Стапару, у среду, 30. јануара 2013. године, у 13 часова. *** О нашем Радивоју Стоканову није могуће рећи последње слово, без болног осећања недовршене реченице. Посебно за његове Љубицу и Растка, породицу и пријатеље, бројне сараднике. Отпочео је 1949. године у Стапару гласовима из честитих кућа и са сокака вежбати људски тон наклоности. А после лекцијама духовности уписивати јединствене текстове књижевне теорије и историографије. Уз бројне библиографске блокове завичајног и савременог библиотекарства и слова критике, кроз Радивоја Стоканова проговорило је највеће име српског романтизма Лаза Костић. С великим жаром, и умом, у правом светлу, као омаж највећем песнику. Како је забележено о писцу у књизи о Лази: Радивој Стоканов – историчар српске књижевности и културе, књижевни критичар; од 1988. је главни уредник часописа за културу Домети. Приредио је више књига: Радивоја Симоновића Успомену на др Лазу Костића (1986), фототипско издање Устава Сомборске српске читаонице (1998), са Миодрагом Суботиним Вођ о обнови дома Српске читаонице Лаза Костић у Сомбору (2000), са Савом Стојковим књигу-каталог Славни мужеви Сомборске српске читаонице (2000), завичајну читанку Стапарски памтивек (2003), Еде Маргалића Аутобиографија (2004), мемоаре Нике Максимовића Гружани (2006), Црте из прошлости града Сомбора и околине сомборске / Никола Ђ. Вукићевић (2007). Семантика бројних Радивојевих текстова и говора не може без симболичних значења - луцидних и проницљивих, с откривачким нотама замамних синтеза. За књигу Траговима Лазе Костића добио је престижну награду Дејан Медаковић, коју издавачка кућа Прометеј додељује за „дуго памћење, књизи или спису објављеном на српском језику”. Златник и дипломе припадају аутору, али нису мера за меру унутрашње заповести и његове велике преданости. Славили смо у Библиотеци ово ново читање и промишљање, а Радивојева скромност, сада знамо, послужила је да оплемени и нас. Драги Радо, изостају у Библиотеци нова кафица с тобом, твоји вицкасти доживљаји каламбура, али и сетно осећање за ствари, људе и догађаје. Међу библиотекарима дочекиван као најбољи завичајац и уредник у свету који га је уважавао и волео. Међу писцима и угледницима који су га с радошћу слушали, а говорима уважавали. О Вељковим данима, али и увек. С нама, заувек! Нек' ти је вечна слава и Х В А Л А!   Миљана Зрнић СВЕЗНАДАР СОМБОРА И ВОЈВОДИНЕ СТАРЕ   Често, у разговорима са мојим пријатељем Радивојем Стокановим, ове јесени и ове зиме, помињао је, увек изненада, као у заградама, рекло би се на другaчијој разини, како се Пандорина кутија отворила и како није могуће да се затвори. Тај изузетни истраживач, благи саговорник, баштиник неких од круцијалних тајни Сомбора и Војводине старе, сада се јасно слути, имао је у дну мрака готово стварносни тамни вилајет, којим је ходаo и сањао, али који није радо делио ни са ким. Бележећи и особено описујући толике наше погребе и свечане комеморације предака, романтичарских икона још и посебно, на релацијама од Косте Руварца до Лазе Костића, као да је, интимно, припремао свој одлазак из овога света. Пажљив са пријатељима и познаницима, са неугаслом старинском свешћу о моралу, постојбини и задатој речи, у неколико наврата, а иначе веома дирнут пажњом којом је био обасут поводом проглашења и, потом, уручења награде „Дејан Медаковић“, као да је предвиђао много шта. Више пута ми је тако помињао како су копије писама Вељка Петровића, писаних на моју адресу, у његовој кући, да његови знају где су, и да му је жао што, ето, никако неће стићи да заврши тај посао дешифровања неких речи и зачкољица, које ни славна Вида Зеремски није успела да одгонетне. Скрупулозан према чињеницама и изворима, он је, никада не треба заборавити, многобројне ствари и околности у вези са Лазом Костићем исправио, оверио и проналазио, све на основу накнадних провера и пажљивих лектира јавних и породичних архива. Најгоре су у том разоткривању Лазине судбине прошли апологети (Лесковац и Винавер), а најближи је био новим виђењима нашег песника, који га друкчије виде и радије упоређују са Џоном Доном него са Џорџом Бајроном. Стоканов је први, веома убедљиво, доказао како је Костић у сред барокног Сомбора, ношен романтичарским таласом, заправо промишљао као претеча сецесије. Удео и значај подвига Стоканова у нашој  науци о књижевности нико неће смети да пренебегне. Поносан сам што сам био његов професор на студијама и председник жирија који му је, заједно са Јованом Ћириловим и Радованом Поповићем, доделио угледно признање „Дејан Медаковић“. Била је то последња животна почаст коју је наш, по много чему друкчији, књижевни посленик, уредник и ерудита освојио. И најзад, нешто крајње лично: често је говорио како му је притисак сасвим у реду после разговора са мном. Камо среће, када сам и иначе рано оглашен за критичара живота и доктора за разне ствари, да и сада могу да ћаскам са нашим Радивојем о српском северу, Сомбору, његовом и нашем Миши, Исидориној бедекерској ерудицији, бароку, Хаузеру, Кости Руварцу... Уосталом, као и иза Косте, једно место на нашем имагинарном симпозију књижевности биће иза драгог нам Стоканова заувек упражњено. Нажалост, Дејан Медаковић никада неће моћи са њим да заврши ону монографију о сомборским балконима, а ја свој лексикон о Вељку Петровићу.   Др Драшко Ређеп