Промоција романа Крвави Божић
Роман крагујевачког драмског писца Владимира Ђорђевића „Крвави Божић“, представљен је у Градској библиотеци „Карло Бијелицки“, у среду, 6. новембра.
Роман je заснован на историјским чињеницама и стварним догађајима.
Старац Василије, главни јунак, као да је потомак и наследник Поповићевог Чича Милутина. Припада тој генерацији која је, и у најтежим временима, преносила завет да се за крст часни и слободу треба борити.
Дубина идеала оца Василија данас су нам готово несхватљиви, чиме заправо гледамо себе у огледалу, колико смо се променили и удаљили од својих корена...
Роман одише једном топлом причом о српској породици, њеним искушењима, патњама, тескобама, борбама, питањима, одговорима, улажењима у суштину и излажењима на ветрометину мисли. Породици чији су дани препуни муке, били испуњени стрпљењем, разумевањем ближњега, љубављу и молитвом за оне залутале и ближње и даљне.
У програму су учествовали: Владимир Ђорђевић, аутор, Јелена Милић, модератор, Катарина Богдановић, вокални солиста и Наташа Туркић, директорица Градске библиотеке „Карло Бијелицки“.
Медији:
РТВ: Истинита прича српског монаха Василија у роману "Крвави Божић" (Ружица Парчетић)
ВЛАДИМИР ЂОРЂЕВИЋ је рођен у Крагујевцу 1976. године. Дипломирао је на Правном факултету. Објавио је пет књига, од којих је једна званична лектира за ученике основних школа у Србији. Члан је Удружења драмских писаца Србије. Написао је преко тридесет драма, од којих је неколико извођено на домаћим и међународним фестивалима. Неке од њих постављене су и на сценама у иностранству. Аутор је сценарија за телевизијски играни и образовни програм. Уредник је и рецензент неколико књига. Добитник је више значајних признања, за разне области уметничког и друштвеног деловања.
Извод из рецензије Немање Девића - историчара:
„Пред нама је роман заснован на стварним догађајима и историјским чињеницама...
Главни јунак, старац Василије, као да је потомак и духовни наследник Поповићевог Чича Милутина. Припада тој српској вертикали и живом ланцу, који је и у најтежим временима, и у рату и у миру, преносио завет: ''За крст часни и слободу златну'', са оца на сина, са деда на унука...
Дубина идеала и чистота душе оца Василија, данас су нам тешко доступни и готово несхватљиви, чиме заправо гледамо себе у огледалу, колико смо се променили и удаљили од свог изворишта...
Он нас учи о прошлости, али нас и поучава будућности. Пише српским језиком, али говори и језиком Човека. Важни су нам ''знакови поред пута'', поруке оца Василија:
''Тешка је то ствар, земљу која је крвљу јунака плаћена, за сребрњаке продавати“...
„Док нам је слоге у кући пропаст ће да нас обилази“....
„Добро размислите у које се коло хватате. Не заборавите, све је важно, и ко до вас игра, и ко води коло, и ко свира и чије се коло свира“...
У овој књизи, међутим, није нам се обратио само он. Његовим гласом проговорили су сви наши преци, који на српску будућност гледају нашим очима...“