Књигe кoje чeкajу свoj трeнутaк

Одржан је још један сусрет Читалачког клуба „Књига нас спаја“, а овога пута разговарали смо о књигама које стрпљиво чекају свој тренутак. Многи од нас имају књиге које су купили или добили, ставили на полицу и помислили: „Прочитаћу је кад дође њено време.“ Управо су такве књиге биле повод за разговор на новом сусрету клуба, чији је први део био посвећен нашим малим, непрочитаним богатствима.

Колико их имамо? Пет, двадесет, педесет и више. Углавном стоје на једном месту, на својој полици или у свом кутку, јер су наше и увек су ту. У међувремену читамо књиге из библиотеке, позајмљене од пријатеља, неке нове које су нам управо привукле пажњу… а ове наше и даље чекају.

Зашто их не читамо? Неке зато што су захтевне, неке зато што за њих још није дошао „прави тренутак“, неке смо оставили јер мислимо да нам се можда неће свидети, а неке чувамо из емотивних разлога.

Тако су се у разговору појавили најразличитији наслови: „Највећи човек који је икада живео“, „Библија“, неколико енциклопедија на мађарском језику које се чувају због успомена, „Илијада“, „Деца поноћи“, „Непријатељ број 1“, „У трагању за изгубљеним временом“, комплети античке књижевности, Јунга, Пекића и „Златно руно“, Перл Бак…

А када смо дошли до Пруста и његовог „Изгубљеног времена“, један од одговора нас је све насмејао: „Немам довољно времена за његово изгубљено време.“

Причали смо и о томе које књиге више одлажемо, оне које смо сами купили или оне које смо добили на поклон. И ту су се мишљења разликовала. 

А онда смо стигли до занимљивог питања: зашто уопште купујемо нове књиге када већ имамо толико непрочитаних? Одговори су били једноставни и искрени: „Не могу да одолим“; „Желим тај наслов“; „Ко зна када ћу поново наћи ту књигу“; „Можда ће ми баш једног дана затребати“; „Волим да је имам у својој библиотеци“.

А можда је то заиста једна врста „куполичарства“.  Књиге слажемо као ципеле, хаљине и друге ствари које волимо да имамо. Понекад нам је једноставно довољно да знамо да су ту, надохват руке.

У једном тренутку појавила се и реченица која би могла да буде мото целе наше теме:

„Књиге се купују када имаш пара, а читају када немаш.“

Разговарали смо и о томе шта се дешава када књигу коју годинама одлажемо коначно прочитамо. Некада се запитамо: „Зашто сам оволико чекала/чекао?“ Књига нас изненади и постане једна од оних које памтимо. А понекад схватимо да смо је сасвим оправдано оставили да чека.

И на крају, можда и најважније питање: Хоћемо ли икада прочитати све књиге из своје библиотеке? Одговори су били различити. Неки од нас су сасвим свесни да ипак нећемо.

И ту смо се подсетили Умберта Ека и његовог чувеног погледа на личну библиотеку: није суштина у томе да прочитамо све књиге које поседујемо. Лична библиотека није само збир прочитаних књига, већ и збир могућности.  Чине је књиге које тек треба да откријемо, оне које ће нам можда једног дана затребати и оне које нас чекају док не дође наше време за њих.

Зато можда и није важно хоћемо ли их све прочитати. Важно је да су ту. На полици. У нашем простору. У нашем животу.

Књига чека. Читалац одлаже…„Прочитаћу је једног дана.“ А можда ће то „једног дана“ ипак постати данас.

Други део сусрета клуба протекао је у разговору о књигама које тренутно читамо. На нашем читалачком столу нашле су се књиге „Семпер идем“, „Хиљаду ждралова“, „Све те ситнице“, „Замалек“, „Есторил“, „Читати Лолиту у Техерану“, „Сопствена соба“, „Анђео нестајања“, „Нико није рекао да ће бити лако“, „Воли ме више од свега“, „Милева Ајнштајн: Теорија туге“ и још неке. О свакој од њих уследио је разговор који је, као и до сада, био подједнако занимљив као и сама тема нашег сусрета. Размењивали смо утиске, препоручивали, преиспитивали своје читалачке изборе и откривали како једну исту књигу можемо доживети на потпуно различите начине.

Управо је то оно што наш клуб чини посебним. Не читамо само књиге већ читамо и једни друге кроз књиге које бирамо.

За крај смо се договорили да се поново окупимо 28. септембра, а тај сусрет биће и у знаку обележавања Међународног дана старијих особа, који се обележава 1. октобра.

Тема следећег сусрета биће: „Прва реченица – врата у књигу“ Како нас прва реченица уводи у причу? Да ли нас одмах привуче или одбије? Шта чини једну прву реченицу добром, упечатљивом и незаборавном? И које су то књиге које су постале познате управо по својој првој реченици?

До следећег сусрета, читајте!

Жана Гњатовић, уредница програма

***

Нaрeдни сусрeт Читaлaчкoг клубa „Књигa нaс спaja“ бићe дeлимичнo пoсвeћeн нaстaвку рaзгoвoрa сa прeтхoднoг oкупљaњa, кaдa смo гoвoрили o тoмe зaштo зaoбилaзимo пoпулaрнe и „извикaнe“ књигe.

Oвoгa путa тeмa сусрeтa je „Књигe кoje чeкajу свoj трeнутaк (књигa чeкa, читaлaц oдлaжe… Прoчитaћу je - jeднoг дaнa).

Рaзгoвaрaћeмo o књигaмa кoje смo купили, дoбили или пoзajмили, aли никaкo дa дoђу нa рeд, o oнимa кoje чувaмo зa „прaви трeнутaк“, кoje упoрнo oдлaжeмo, кao и o књигaмa кoje смo кoнaчнo прoчитaли и зaпитaли сe зaштo смo тoликo чeкaли.

Кoликo дугo књигe мoгу дa „чaмe“ нa нaшим пoлицaмa и дa ли смo дoбрo сa свojoм листoм књигa нa чeкaњу?

Сусрeт ћe бити oдржaн у пoнeдeљaк, 7. сeптeмбрa, у 18 чaсoвa. Пoзивaмo свe љубитeљe књигe и читaњa дa нaм сe придружe.

Читалачки клуб води и уређује Жана Гњатовић, библиотекарка.