Сећање РАДИВОЈ СТОКАНОВ (1949 – 2013)

Тихо, како је и живео, по својој вољи, последњих дана јануара, отишао је Радивој Стоканов, књижевни теоретичар, историчар, критичар, есеиста, уредник и човек који је кроз животни опус везао лепоту речи и књижевне мисли. Полазна основа био му је Сомбор, а у комуникацији с делима Лазе Костића, Вељка Петровића, Радивоја Симоновића, Николе Вукичевића, Мирослава Јосића Вишњића и Бошка Ивкова досегао је несагледиве домете поетске и прозне равнице, временских поређења и осврта и коментара на књижевне правце и утицаје, али и људске контакте с многим посленицима културе. Уживао је у равници, иако му је понекад и сметала њена монотонија. Тражио је одушке у одласцима у природу, на Дунав, дивио се врбацима и мочварама, обожавао је пецање, а чак је и припремио чамац за пецање у мирним пензионерским данима. које нажалост није доживео. Сећања су му се често враћала на наше заједничко стапарско детињство у Бакаришу, купању у Опанчаревим јамурама, тумарањима по прашњавим ленијама између влатова зрелог жита и тек стасалог зеленог кукуруза, незаборавних адреналинских одлазака у мистериозне Базене између Водиреве и Гробљанске леније.... У детињству, па чак и студентским данима одлазили смо бициклом на Дунав-Тису-Дунав, на нашу Стапарску водицу, логоровали викендом испод широких крошњи липа, возили се чамцем и пецали код Туљковог салаша... Волео је воду, живописну природу и жалио што Стапар, па ни Сомбор, у којем је касније живео и провео радни век, није на неком бољем, занимљивијем, ближем месту богатом птицама и рибама. Вукли су га ти наши заједнички стапарски гени који, колико смо сазнали, имају темеље у старовлашким планинама и дунавским мочварама код Апатина. Последњи заједнички сусрет имали смо летос, баш у таквом панонском амбијенту, додуше педесетак километара низводно Дунавом од нашег Бокченовића и Врањешева – на Берави код Бођана. Стоканов, Мирослав Јосић Вишњић и ја, са супругама, окупили смо се почетком августа на чарди „Ранч“ где сам „одрађивао“ дуг који се састојао у сецкању шунке као предјела и уживању у паприкашу који је кувала домаћица чарде Дренка Кулаш. Стоканов и Јосић Вишњић су ми још 2005. године, на једној великогоспојинској седељци у Стапару, предложили да буду рецезенти ТВ серијала „Чарде на Дунаву“ за који сам написао сценарио, а режирао га је Петар Латиновић. За промоцију те серије о Дунаву и чардама, 2009. године, написали су обојица рецензије које су штампане и подељене сваком од 500 посетилаца у Конгресном центру „Мастер“ Новосадског сајма. Стоканову није сметало што сам му предложио да, због времена не прочита рецензију, већ да делове интерперетира наш пријатељ, глумац Миодраг Петровић. На потоњој сомборској промоцији говорио је и рекао у шали да је он „специјалиста да говори на локалним догађајима, а на великим наступа велики писац Вишњић“! Иако га сматрају за једног од највећих сомборских интелектуалаца није заборављао родни Стапар и Бакариш, како Стапарци од памтивека зову улицу у којој је одрастао. „Стапарски памтивек“ је остао његов својеврсни легат докумената о Стапару и Стапарцима. Поред тога, Стоканов нам је расветлио дело Стапарца Николе Станковића, инжењера и градитеља пруга у Угарској и идејног творца Закона о уређењу дирекције српских државних железница с краја 19. века. Станковић почива на Великом стапарском гробљу, где је сахрањен 1931. године. И не само то: открио нам је пре неколико година нове податке. Син тог истог Николе Станковића, такође Никола, пореклом Стапарац, био морнарички официр Аустроугарске војске и вице адмирал Морнарице Краљевине Југославије и њен комадант од 1929. до 1932. године! Адмирал из Стапара за живота је (Будимпешта 1875 – Загреб 1941) долазио у родитељску кућу у Стапар. Сећање на њега налази се и данас у центру села у два преостала стогодишња стабла „кинеског орашчића“ које је донео с путовања из Кине. Када сам му 2002. године однео рукопис књиге „Стапар, приче и јунаци“ коју сам написао с Браниславом Ћурчићем, у намери да видим да ли то нешто вреди, рекао је да је пријатно изненађен обимом грађе и причама о селу и мештанима.– Све је добро, само бих ја то другачије поређао – рекао је кратко. Волео темељност, придавао је пажњу важности чињеница... А ми смо у књизи прво објавили да су преци Стапараца били гусари, да је тадашња лепотица Југославије Тијана Стајшић пореклом из нашег села, па направили причу о стапарској и светској манекенки Нени Благојев, објавили фотографију проф. др Марка Лакете тадашњег директора „Ситроена“ за Југославију с Клаудијом Шифер,... Тек онда су ишле стапарске цркве, славе, занатлије, и друге важности и занимљивости. Радећи у библиотеци „Карло Бјелицки“ у Сомбору, 25 година је уређивао часопис за културу Домети, покренуо „Вељкове дане“ у Сомбору и проучавао дело и живот Лазе Костића. У 15 радова објављених у књизи Траговима Лазе Костића сабрао је све што је три деценије истраживао о раду и животу великог песника српског романтизма. Откривени су и нови моменти Костићевог живота у Сомбору од 1895. до смрти 1910. године. Стоканов није био од људи који је инсистирао да се његова сазнања и рад нашироко публикују. Углавном је стидљиво публиковао радове у стручним часописима и чувао их за себе и нека друга времена. Обиман дневник о истраживачком раду и сусретима с познатим личностима тако је остао у рукописима. Ценили су га теоретичари и историчари књижевности, писци, критичари и многобројни пријатељи. Почетком јануара 2013., двадесетак дана пре смрти, уручена му је Награда „Дејан Медаковић“ управо за храбре изазове и „ново читање“ Лазе костића. Жири у саставу Др Драшко Ређеп, Јован Ћирилов и Радован Поповић сврстао Стоканова у звучне лауреате престижне награде. Издавачу Алтера из Београда, за исту књигу Радивоја Стоканова - Траговима Лазе Костића, припала је и овогодишња специјална награда „Лаза Костић“ коју додељује Салон књига Новосадског сајма.