ПОСМРТНА РЕЧ РАДИВОЈУ СТОКАНОВУ

ПОСМРТНА РЕЧ РАДИВОЈУ СТОКАНОВУНа комеморацији и сахрани у Стапару 30. јануара 2013.Радивоје, напустио си нас кад си нам најпотребнији. Увек си волео чињенице и педантне опсервације, а пружио си нам најгору од свих очигледности. Сигурно знаш да твој губитак није поразио само твоју  породицу и Сомборске интелектуалце, већ и много шире. Баш кад си доврхунио  свој књижевно-теоријски оквир о Лази Костићу, након двадесет шест година дочекане штампане књиге, и добио највеће признање, нагло си прекинуо своје дружење са светом. У свом Завичајном одељењу радо си дочекивао госте. Био си стрпљив и благ са свима који су тражили помоћ, налазили сигурност и савет за овредњавање својих књига, а теби нико није требало да потврђује твоју вредност. Ниси се мешао у политику и зато си многе ствари теже одрађивао. Као да си изразио свој став кад си цитирао Нику Максимовића у приређеној књизи: „У политици иде се више странпутицом него правим путом и онда смо најкривљи кад имамо право.“Био си свој. Можда превише опседнут савршенством: у језику, у лектути и коректури издатих књига, не само својих, већ и других. Пре месец дана радили смо на мојој књизи о Коњовићу и скоро све твоје примедбе сам прихватио. Имао сам и материјално историјских погрешки. Рекао си, а тако говориш и другима: „Ја само предлажем, а ти немој све да прихватиш.“ Људи су се поносили твојим примедбама јер су знали да оне воде на прави пут. Био сам неповерљив према педантерији и често говорио да не постоји савршенство, а да у нас не постоје ни два човека који се могу споразумети. А ти си и даље читао „Домете“ по неколико пута, готово бдео над њима, а прихваћене текстове дуго умивао. Доста пута си откривао грубе нетачности у датумирањима. Почели смо ближе дружење у зиму 1988. при заједничком уређивању часописа. Оно је било повремено и све ређе. Ти си често правио велике пројекте тематских часописа. Ја сам часопис разносио по књижевним сусретима. Сви су га хвалили. Како и не би кад се није бавио баналним и скарденим темама. Можда си превише послова узимао на себе. Тако је и с „Вељковим данима“, књижевним програмима, рецензијама на штампана издања, на своја издања. Али веровао си ако све помно  не видиш, од тога неће бити ништа. Готово да је то истина. Маштао си о самосталној издавачкој кући.Волео си и поезију. Донео сам песме које сам слао на конкурс само да их помилујеш. Једна је била о Лази Костићу и она је награђена. И сам си писао суптилне песме. Објавио си их у првом броју „Тисе“. Нисам могао да нађем. Једну коју сам компоновао. Било је то одзвањање звона док пролазиш свакодневно на посао кроз парк поред Жупаније уз сав остали сиротињски свет. Као да си знао шта те чека. Опростио си се од својих библиотекара заједничким паприкашом поводом награде. Био си опуштен. Као и са својим другарицама на доручку, књижевним вечерима, саветима и охрабрењима писцима и проучаваоцима. Причао си о земаљском рају Малом Стапару и како ћеш у пензији тамо пецати. Никада се никоме ниси наметао, нити се замерао. Често си се извињавао ако си груб, а то је наравно било ретко. Држао си се својих уверења по сваку цену. Често си са симпатијама причао о мојим догодовштинама. Али си у њима неретко и сам учествовао: сахрањивање пса Русу у дворишту  уз негодовање комшија, моја брза вожња по селима  кад је Иван хтео да изађе из кола и у забрањеној улици у Новом Саду, у монтажи и демонтажи полица кад се задржавао на кнјигама.Волео сам да чујем твој неприкривено присан глас кад бих те назвао: „А, здраво Мићко. Шта радиш?“Не могу да верујем да Радивоја више нећу чути. Недостајаће ми. Верујем и породици за коју је био истински везан и свима које је познавао.Миленко Попић