НИКОЛИ ВУЈЧИЋУ  „ВЕНАЦ ЛАЗЕ КОСТИЋА” 2026.

Велика повеља  „Венац Лазе Костића” је признање које Удружење грађана „Раванградско пролеће” и Градска библиотека „Карло Бијелицки” у Сомбору у садејству и уз покровитељство Града Сомбора, за целокупни поетски опус додељују истакнутим и делом већ увелико потврђеним српским песницима.  Свечаност поводом доделе признања централни је део програма јединствене књижевне манифестације „Дан Лазе Костића”. Уз Повељу, добитнику песничке награде „Венац Лазе Костића” следи и новчана награда.

„Дан Лазе Костића” обележава се сваке године у јуну месецу,  када је најкарактеристичнији песник српског романтизма, при боравку у пештанском Хотелу „Хунгарија” 1909. године завршио последње строфе своје лабудове песме „Santa Maria della Salute”, засигурно једне од најуспелијх и најпознатијих песама написане о љубави на српском језику.

Трочлани стручни жири, у саставу, Горан Малбаша, компаративиста и библиотекар, Симон Грабовац, песник (прошлогодишњи добитник овог признања (чланови) и Давид Кецман Дако (председник), књижевник и критичар, био је једногласан у одлуци да  Песничка повеља „Венац Лазе Костића” за 2026. годину припадне Николи Вујчићу, песнику, есејисти и преводиоцу који живи и ствара у Београду.

 – Полазиште готово свих могућих погледа у поетику Николе Вујчића – истиче се у саопштењу жирија – скривено је у изнова пронађеним и тек треном настанка песме препознатним сликама, призорима у простору, у даљинама његовог детињства. Стога и не изненађује пропратна мисао која настаје  као непосредни одраз читалачког доживљаја при одгонетању оног суштинског у нити која повезује Вујчићеве лирске вртложнике од којих су саздане  његове поетске збирке, да је реч о лирику који искуством личног удеса „вечитог дечака” поткрепљује Фројдову тврдњу да је „детињство родитељ човекове личности”…

Фројдовско одређење човековог саморођења, али и могућа одгонетка упитности откуд у нама и оно знање које од никог до нас раније учењем није стигло, а без чега, засигурно, не би било ни стваралачке самосвојности, па  ни јединствености у мноштву, о чему у једном од својих записа казује Марина Цветајева: „Осећање израније и боље све зна... Осећању не треба искуство, оно одраније зна да је изгубило./ Осећање нема шта да ради на периферији видљивости, оно је у центру,/ оно само је центар./ Осећање нема шта да тражи на путевима,/ Оно зна да ће доћи и довести – у себе.//     

И доиста, у многим Вујчићевим песмама заискре стихови/мисли које су рој искрица касних спознаја себе трајног а из времена давнопрошлог, којег, попут Сизифа, непрестано пр(а)ти, или погледом из даљине изнова одгонета…

Из песникове биобиблиографије:  

Никола Вујчић, песник, преводилац, антологичар, уредник и приређивач књижевних издања, рођен је 1956. године у Великој Градуси, Банија, у Хрватској. У Петрињи је завршио гимназију, а на Филолошком факултету у Београду дипломирао је на групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик.

Објавио је књиге песама: Тајанствени стрелац (1980), Нови прилози за аутобиографију (1983, и друго допуњено издање 2008), Дисање (1988), Чистилиште (1994), Кад сам био мали, (1995), Препознавање (2002), Звук тишине (2008), Расути звук (2009), Докле поглед допире (2010), Докле поглед допире и нове песме (2012), Сведочење (2014), Скривености (2017), Соба, изабране песме, двојезично српски/енглески (2019), У једном дану (2022), Пуне су ми очи даљине (2024) и Очи воде изабране песме (2025).

Добио је награде: Браћа Мицић (1993), Змајева награда Матице српске (2002), Дисова награда (2009), Мирослав Антић (2011), Ђура Јакшић (2011), Бранко Миљковић (2011), Заплањски Орфеј (2014), Кондир Косовке девојке (2015), Скендер Куленовић (2015), Стеван Пешић (2017), Виталова награда – Златни сунцокрет (2017), Сава Мркаљ (2019), Жичка хрисовуља (2021), Велика базјашка повеља (2022), Десанка Максимовић (2024) и Бранко Ћопић (2025).

Песме су му превођене на више језика а књиге изабраних песама објављене су му на румунском Ноћи и друге песме (Noptile şi alte poeme, Темишвар, 2011), македонском Докле поглед допире (До кај што погледот допира, Скопје, 2011),  пољском Тишина у камену (Cisza w kamieniu, Варшава, 2013) и бугарском  Докле поглед допире (Докъдето погледът достига, Пловдив, 2013).

О његовој поезији објављена су два зборника – „Поезија Николе Вујчића” (поводом Змајеве награде, Нови Сад, 2008) и „Никола Вујчић, песник” (поводом награде Жичка хрисовуља, Краљево, 2022). Приредио је необјављени роман Меше Селимовића Круг (1983),  Антологију народне књижевности за децу (1997, проширено издање под насловом Српска народна књижевност за децу, 2006, 2008.) и изабрана дела Григора Витеза (2011).

Превео је са руског језика књиге песама Вјачеслава Купријанова, Владимира Бурича, Генадија Ајгија, Хенрика Сапгира, Генадија Алексејева и Ивана Ахметјева.

Члан је Српског књижевног друштва и Српског ПЕН центра.

Живи и ствара у Београду.

***

Књижeвнa мaнифeстaциja Дaн Лaзe Кoстићa, пoсвeћeнa нajкaрaктeристичниjeм пeснику српскoг рoмaнтизмa и нajлeпшoj љубaвнoj пeсми Santa Maria della Salute, бићe oдржaнa у пoнeдeљaк, 8. jунa, у 12.00 чaсoвa, у Лeгaту Mирoслaвa Joсићa Вишњићa.  Стручни жири пeсничкe пoвeљe Вeнaц Лaзe Кoстићa, у сaстaву Дaвид Кeцмaн Дaкo, Гoрaн Maлбaшa и Симoн Грaбoвaц, дoнeo je oдлуку дa oвe гoдинe Вeнaц Лaзe Кoстићa припaднe Никoли Вуjчићу.

У прoгрaму учeствуjу:

Никoлa Вуjчић, лaурeaт,

Нaтaшa Tуркић, дирeктoрицa библиoтeкe,

Дaвид Кeцмaн Дaкo, књижeвник,  

Гoрaн Maлбaшa, кoмпaрaтивистa и библиoтeкaр,

учeници Гимнaзиje „Вeљкo Пeтрoвић”.

Maнифeстaциjу Дaн Лaзe Кoстићa oргaнизуjу Удружeњe грaђaнa Рaвaнгрaдскo прoлeћe и Грaдскa библиoтeкa Кaрлo Биjeлицки пoд пoкрoвитeљствoм Грaдa Сoмбoрa.