Иво Андрић о сиротињи

Написано од стране универзитетског професора Тихомира Петровића, још једно издање Градске библиотеке ’’Карло Бијелицки’’ у Сомбору, Иво Андрић о сиротињи налази се пред читалачком публиком. Наиме, а како Петровић то наводи, стваралаштво Иве Андрића, историчара по струци и модерног психоаналитичара, чита се као песничка творевина, али и као повест „немирних и оскудних година“. Знатним делом сачињено на основу архивске грађе и завидног историографског замаха, ово дело је једновремено поуздано сведочанство о свету изнуреном од студени и слабе хране, оном „ситном свету који нема ни најпотребније“. Можда је недовољно познато да је књижевник који стаје у ред највећих уметника, Иво Андрић, рано осетио сву тежину људске немаштине. Имао је само две године када му је отац преминуо. Његова мати остајући без минимума од услова да подиже дете, бива приморана да га дâ родбини на старање.У пасусу Предговора професор Петровић наводи: ’’Сиротиња, цитира писац османлијску пословицу, не може се сакрити као ни љубав и кашаљ. Она се, експлицира, испољава у јелу, оделу и неснабдевености која иде до глади и голотиње. Незгодна страна живота, оно што убија, убогост је „гора и црња од смрти, прави пакао, још на земљи и за живота“.(Госпођица)Књига професора Петровића штампана је у 300 примерака, уредник издања је Владимир Јерковић, док је техничку припрему урадио Боривоје Петровић.