Књига недеље - коментари читалаца
Дневник галиота, књижевно дело мађарског нобеловца Имре Кертеса, представља не само хронолошки приказ путовања кроз бурни пишчев живот, већ и збирку филозофских размишљања којима се писац води, и којим нас (читаоце) води ка објашњењу појма тоталитаризма и свих појава које га прате. Ко би могао боље разумети ову сурову друштвену пошаст, него човек који је у младости преживео страхоте концентрационог логора у Аушвицу. Кертес нам на дубокоинтимни начин открива мржњу и презир коју у себи носи, и то да из ината, у појединим моментима, одржава себе у животу, али да те његове емоције нису довољно истрајне да би с њима могао било шта постићи.
Читајући белешке, којима галиот савладава животне буре, читалац израста у праведника (једнаког ономе који пише или ономе који воли), притом искрено уживајући у сопственом мазохизму. Трагајући за суштином бол је оно што нам служи као инспирација.
Без обзира на то у шта веровали, умрећемо. Ако ни у шта не верујемо, умрећемо још за живота.
Душко Секулић, медицински техничар
Књига се чита у даху. Прича о Изабел и Маркусу, повратнику из рата на Косову, преплиће њихове животе, стварност и скору прошлост.
Доста горак укус у устима оставља, док се сусрећете са сигурном кућом, прихватилиштем, насиљем, пожудом (што за новцем, што телесним задовољством, где новцем ово потоње једни плаћају, а други су приморани да би преживели).
Све се збива у Берлину, али то може бити и место у коме живите, само живећи своје животе не обраћамо довољно пажње на људе око себе (људе који обилазе наше контејнере и стоје испред тржног центра очекујући да им уделимо милост, одлазе у народну кухињу, а сада и све присутнији емигранти...)
Као што постоје разговори за дан и разговори за ноћ, тако за мене и штива постоје за пролеће и за јесен. Изабел свакако читајте у пролеће; враћа веру у буђење, чистоту живота и емоције.
Вида Дамњановић, домаћица
