Knjiga nedelje - komentari čitalaca
Dnevnik galiota, književno delo mađarskog nobelovca Imre Kertesa, predstavlja ne samo hronološki prikaz putovanja kroz burni piščev život, već i zbirku filozofskih razmišljanja kojima se pisac vodi, i kojim nas (čitaoce) vodi ka objašnjenju pojma totalitarizma i svih pojava koje ga prate. Ko bi mogao bolje razumeti ovu surovu društvenu pošast, nego čovek koji je u mladosti preživeo strahote koncentracionog logora u Aušvicu. Kertes nam na dubokointimni način otkriva mržnju i prezir koju u sebi nosi, i to da iz inata, u pojedinim momentima, održava sebe u životu, ali da te njegove emocije nisu dovoljno istrajne da bi s njima mogao bilo šta postići.
Čitajući beleške, kojima galiot savladava životne bure, čitalac izrasta u pravednika (jednakog onome koji piše ili onome koji voli), pritom iskreno uživajući u sopstvenom mazohizmu. Tragajući za suštinom bol je ono što nam služi kao inspiracija.
Bez obzira na to u šta verovali, umrećemo. Ako ni u šta ne verujemo, umrećemo još za života.
Duško Sekulić, medicinski tehničar
Knjiga se čita u dahu. Priča o Izabel i Markusu, povratniku iz rata na Kosovu, prepliće njihove živote, stvarnost i skoru prošlost.
Dosta gorak ukus u ustima ostavlja, dok se susrećete sa sigurnom kućom, prihvatilištem, nasiljem, požudom (što za novcem, što telesnim zadovoljstvom, gde novcem ovo potonje jedni plaćaju, a drugi su primorani da bi preživeli).
Sve se zbiva u Berlinu, ali to može biti i mesto u kome živite, samo živeći svoje živote ne obraćamo dovoljno pažnje na ljude oko sebe (ljude koji obilaze naše kontejnere i stoje ispred tržnog centra očekujući da im udelimo milost, odlaze u narodnu kuhinju, a sada i sve prisutniji emigranti...)
Kao što postoje razgovori za dan i razgovori za noć, tako za mene i štiva postoje za proleće i za jesen. Izabel svakako čitajte u proleće; vraća veru u buđenje, čistotu života i emocije.
Vida Damnjanović, domaćica
