Беседа Горана Петровића поводом доделе награде "Вељкова голубица"
КОЛИКО ЧЕГА
СТАЈЕ НА ПОЛИЦУ КУЋНЕ БИБЛИОТЕКЕ
У основи, то је грумен земље. Зналци би додали: „пластични полувезан седимент настао таложењем муља“. И затим би дуго низали, описујући сложене процесе старе неколико стотина милиона година више или мање. Они који верују били би сведенији: „Стварање света је почело од речи. Божије.“
Ипак, без обзира на разлике, то је био ништа друго него грумен земље. Можда се може рећи грудва, пошто се та врста земље у влажном стању лепи за чизме и паоке, подсећа лакомислене колико људски напредак још увек зависи од природе. Добити, међутим, на дар грудву глине, односно грумен земље, само по себи има посебну вредност. Јер, мада није велика, онај коме је дарована – намах постаје земљопоседник. Величина имања није важна, много је битније шта ће домаћин с том земљом чинити, хоће ли је пазити, обрађивати, другим речима: хоће ли је гледати... Ова ће грудва земље стајати на некој полици, међу књигама. Када се човек који ово говори у њу загледа – имаће осећај да му је даровано много више него што се да видети, много више него што на ашов стаје, део онога што иза плуга остаје, цела бразда, у лето поље узреле ражи, пшенице или „забезекнутих сунцокрета“, ко зна колико таквих ланаца и јутара, читав атар, докле коњ у галопу може да стигне, док уоколо прхте препелице, извирују зечеви, чак су ту и кошуте окупљене уз врбов пањ, смирени ритови, у даљини дрвеће посађено да брани од ветрова, усамљенa бунарскa ђермa, вршје црквених торњева...
У основи, то је била грудва глине. Сада је теракота. На постољу облика квадра – да има кров, изгледало би као кућа – налази се грб Града Сомбора. Може бити да је то најмања кућа у Граду Сомбору, али се сада онај коме је дарована осећа не само као земљопоседник већ и као кућевласник. Имати кућу, чак и кућицу у Граду Сомбору, значи имати и све оне бођоше, њихову хладовину, улице које би могле бити и парковске стазе... А зими, када се бођоши разодену, имати чак и кућицу у Граду Сомбору значи имати поглед на све оне предивне балконе од кованог гвожђа... Имати чак и најмању кућицу у Граду Сомбору, то значи да је и лети и зими могуће сретати Сомборце, међу њима и оне који су, сада кућевласнику, постали драги пријатељи много пре него што је он ову катастарску честицу и на њој подигнуту грађевину сместио на полицу своје кућне библиотеке.
Рекох, била је то грудва глине, сада је теракота у облику куће. Али, без димњака, кровне греде, две или четири „воде“. Наместо свега тога, ту је голубица. Која као да се спрема да полети... Или је, пре ће бити, управо слетела, груди јој се надимају... Ако је слетела, будући да је од теракоте, допрла је овде из вајарског атељеа... Знам да то није могуће, али замишљам да она уопште није вајана, већ је мени непознат човек негде, из ове земље, захватио ону грудву глине, стиснуо је шаком да проба њену каквоћу, па је под нарочитим углом хитнуо у небо... А грудва се, кроз топлину ватрене брзине, спустила, вратила у облику заобљене голубице. „Вељкове голубице“ – што се сада одмара на равном крову оне кућице, која можда и није уписана у катастарске књиге Града Сомбора, али његов део јесте.
Мада је то, како је већ наглашено, у основи био грумен земље, потом обликована грудва глине, затим у врућици настала теракота обриса куће и голубице, нови земљопоседник и кућевласник намах је постао и сувласник нечег много већег од свега до сада описаног – постао је сувласник приче. А приче, као и голубови летачи, виде више од нас самих. Оне не само да виде више и даље од нас већ, кружећи негде горе, виде цео свет „мален и ситан као шака мака“, а у том свету и нас саме. Приче Вељка Петровића то доказују. Приче као да увек, изнова, нестрпљиво чекају да полете, да се вину, да круже, па каткад и избегну из видокруга, чак и из видокруга двогледа, али се враћају да нас подсете ко смо. Приповедати је исто што и имати голубице с којима се узвисујемо, мада смо за земљу тужно везани. Када приповедамо, то као да понајбољи део нас лети, слободно лети, каткад и у друге земље стиже, ту или тамо одмара, зобне још понеку реч ко зрнце кудеље, па се враћа да на крововима наших кућа гргори или пак на полицама у нашим собама ромори. Имати причу која пространства и векове може да прелети, значи имати богатство које не може да се самери...
Ето, толико свега стаје на полицу кућне библиотеке. И грумен земље, и кућа, и град, и атар, сав онај људски врвеж, и други живеж, и дрвеће посађено да брани од ветрова, и бунарска ђерма, и црквени торањ у даљини... Али и небо изнад свега тога. А чинило се, спочетка, да је то само грумен земље.
У Сомбору, 22. новембра 2018. Горан Петровић