Beseda Gorana Petrovića povodom dodele nagrade "Veljkova golubica"
КOLIКO ČEGA
STAJE NA POLICU КUĆNE BIBLIOTEКE
U osnovi, to je grumen zemlje. Znalci bi dodali: „plastični poluvezan sediment nastao taloženjem mulja“. I zatim bi dugo nizali, opisujući složene procese stare nekoliko stotina miliona godina više ili manje. Oni koji veruju bili bi svedeniji: „Stvaranje sveta je počelo od reči. Božije.“
Ipak, bez obzira na razlike, to je bio ništa drugo nego grumen zemlje. Možda se može reći grudva, pošto se ta vrsta zemlje u vlažnom stanju lepi za čizme i paoke, podseća lakomislene koliko ljudski napredak još uvek zavisi od prirode. Dobiti, međutim, na dar grudvu gline, odnosno grumen zemlje, samo po sebi ima posebnu vrednost. Jer, mada nije velika, onaj kome je darovana – namah postaje zemljoposednik. Veličina imanja nije važna, mnogo je bitnije šta će domaćin s tom zemljom činiti, hoće li je paziti, obrađivati, drugim rečima: hoće li je gledati... Ova će grudva zemlje stajati na nekoj polici, među knjigama. Кada se čovek koji ovo govori u nju zagleda – imaće osećaj da mu je darovano mnogo više nego što se da videti, mnogo više nego što na ašov staje, deo onoga što iza pluga ostaje, cela brazda, u leto polje uzrele raži, pšenice ili „zabezeknutih suncokreta“, ko zna koliko takvih lanaca i jutara, čitav atar, dokle konj u galopu može da stigne, dok uokolo prhte prepelice, izviruju zečevi, čak su tu i košute okupljene uz vrbov panj, smireni ritovi, u daljini drveće posađeno da brani od vetrova, usamljena bunarska đerma, vršje crkvenih tornjeva...
U osnovi, to je bila grudva gline. Sada je terakota. Na postolju oblika kvadra – da ima krov, izgledalo bi kao kuća – nalazi se grb Grada Sombora. Može biti da je to najmanja kuća u Gradu Somboru, ali se sada onaj kome je darovana oseća ne samo kao zemljoposednik već i kao kućevlasnik. Imati kuću, čak i kućicu u Gradu Somboru, znači imati i sve one bođoše, njihovu hladovinu, ulice koje bi mogle biti i parkovske staze... A zimi, kada se bođoši razodenu, imati čak i kućicu u Gradu Somboru znači imati pogled na sve one predivne balkone od kovanog gvožđa... Imati čak i najmanju kućicu u Gradu Somboru, to znači da je i leti i zimi moguće sretati Somborce, među njima i one koji su, sada kućevlasniku, postali dragi prijatelji mnogo pre nego što je on ovu katastarsku česticu i na njoj podignutu građevinu smestio na policu svoje kućne biblioteke.
Rekoh, bila je to grudva gline, sada je terakota u obliku kuće. Ali, bez dimnjaka, krovne grede, dve ili četiri „vode“. Namesto svega toga, tu je golubica. Кoja kao da se sprema da poleti... Ili je, pre će biti, upravo sletela, grudi joj se nadimaju... Ako je sletela, budući da je od terakote, doprla je ovde iz vajarskog ateljea... Znam da to nije moguće, ali zamišljam da ona uopšte nije vajana, već je meni nepoznat čovek negde, iz ove zemlje, zahvatio onu grudvu gline, stisnuo je šakom da proba njenu kakvoću, pa je pod naročitim uglom hitnuo u nebo... A grudva se, kroz toplinu vatrene brzine, spustila, vratila u obliku zaobljene golubice. „Veljkove golubice“ – što se sada odmara na ravnom krovu one kućice, koja možda i nije upisana u katastarske knjige Grada Sombora, ali njegov deo jeste.
Mada je to, kako je već naglašeno, u osnovi bio grumen zemlje, potom oblikovana grudva gline, zatim u vrućici nastala terakota obrisa kuće i golubice, novi zemljoposednik i kućevlasnik namah je postao i suvlasnik nečeg mnogo većeg od svega do sada opisanog – postao je suvlasnik priče. A priče, kao i golubovi letači, vide više od nas samih. One ne samo da vide više i dalje od nas već, kružeći negde gore, vide ceo svet „malen i sitan kao šaka maka“, a u tom svetu i nas same. Priče Veljka Petrovića to dokazuju. Priče kao da uvek, iznova, nestrpljivo čekaju da polete, da se vinu, da kruže, pa katkad i izbegnu iz vidokruga, čak i iz vidokruga dvogleda, ali se vraćaju da nas podsete ko smo. Pripovedati je isto što i imati golubice s kojima se uzvisujemo, mada smo za zemlju tužno vezani. Кada pripovedamo, to kao da ponajbolji deo nas leti, slobodno leti, katkad i u druge zemlje stiže, tu ili tamo odmara, zobne još poneku reč ko zrnce kudelje, pa se vraća da na krovovima naših kuća grgori ili pak na policama u našim sobama romori. Imati priču koja prostranstva i vekove može da preleti, znači imati bogatstvo koje ne može da se sameri...
Eto, toliko svega staje na policu kućne biblioteke. I grumen zemlje, i kuća, i grad, i atar, sav onaj ljudski vrvež, i drugi živež, i drveće posađeno da brani od vetrova, i bunarska đerma, i crkveni toranj u daljini... Ali i nebo iznad svega toga. A činilo se, spočetka, da je to samo grumen zemlje.
U Somboru, 22. novembra 2018. Goran Petrović
