Knjiga nedelje - komentari čitalaca

Diskurs novih tehnologija- Aleksandar Luj Todorović

Ekspazivistički pristup tehnici nije ništa drugo do veće civilizacijsko prodiranje u suštinu proizvođenja svoje stvarnosti od strane čoveka.

Veće poznavanje tehničkih zakona u praktičnom smislu ne znači nužno da je čovek pametniji, napredniji ili otvoreniji svojoj istinskoj suštini. Čovekova suština se nije značajno promenila napretkom alata kojim čovek ovladava u korist savladavanja prirodnih zakona, ona gotovo ostaje ne promenjena. Moralna bit čoveka u odnosu na sebe suštinski ostaju iako tehnološki svet napreduje do neslućenih visina.

Uvržen je strah da veći napredak tehnologije ima nepovoljnu budućnost prema prirodi; da negativno utiče na nju, do te mere da se može uništiti. Istina je da ekspanzija tehnike utiče na svet i prirodu, ali ne na prirodu kao takvu, već prirodu kakvu mi poznajemo. Čovek zatvoren u sobi ne može da proizvede i deluje više od one okoline i stvari koje se nalaze unutar tih četiri zida, isto tako u prirodi ne može da se proizvodi i modifikuje više od onog što mu ta priroda dozvoljava. Kvantitativno svet može i biva promenjen do neslućenosti, ali kvantitativno on ostaje isti. Da je taj strah neutemeljen govori i činjenica da promene koje se dešavaju delovanjem čoveka čak doprinose prirodi, tačno je čak reći da bilo koja promena u prirodi ujedno i sa prirodom samo može da učini korist prirodi. Svaki trenutni faktum u prirodi jeste po sebi, ali nije za sebe zaslužan; kauzalno je determinisan, nije za sebe zaslužan, nešto ga je dovelo do svog trenutnog faktuma ostvarivanja sebe. Priroda može sama sebe da razgrađuje i proizvodi, ali nemerljivo i u nekim slučajevima i nemogućan u odnosu na tehničko proizvođenje prirode.

Ovladavanje tehničkim znanjem pruža nam da delujemo sa prirodom do te mere gde priroda sama od sebe ne bi nikada mogla da dostigne. Činimo joj korist; pomažemo joj da se razgrađuje i konstantno proizvodi u svoje novo obličje, da se progresivnije ostvaruje.

Čovek kao intelektualno biće koje intelektom smišlja način proizvođenja prirode, čiji nikakav spoljni faktor koji nečijim tuđim diktatom smišlja načine proizvođenja prirode. Već je taj diktat medijum današnjeg odnošenja i prirode kao njegovog okruženja. Ta inteligencija je samo deo prirode , ona i sama nastaje iz neke prakauzalne determinisanosti same prirode, gde je i čovek kao nosilac te inteligencije nastao kao trenutna prirodna potreba za alatima, a taj alat je naša inteligencija. Onog trenutka kada prestane potreba za tom vrstom alata koju tvori naša inteligencija, biće zamenjen nekim drugim pokretačem.

                                                                                                                Miloš Mazinjanin, student

Nemi pijanista - Paola Kapriolo

Knjiga se čita lako i sa uživanjem.

Asocira me na jednu davnu anegdotu sa somborske psihijatrije:

Jedna otpuštena pacijentica, piše novogodišnju čestitku osoblju odeljenja gde se lečila i želi im srećnu Novu godinu, svako dobro i DA SVI OZDRAVE.

Svi smo mi, pacijenti, lekari i svi drugi, bolesni duševno a naročito duhovno. Manje – više. Zbog onoga što smo preživeli, onoga što živimo, ili od straha od onoga što još može da bude.

Napisano tako poetski, saosećajno, produbljeno! A kao traktat o muzici!

                                                                                                             Manda Prišing, penzioner