TUŽNA VEST IZ SOMBORSKE BIBLIOTEKE

 IN MEMORIAM Radivoj Stokanov 1949 - 2013Napustio nas je prijatelj i kolega Radivoj Stokanov. Potresno i bolno je  kad veliko ime naše kulture i bliski prijatelj ode iznenada. Komemoracija je u Biblioteci (Trg cara Lazara 3), u sredu, 30. januara 2013. godine, u 10 časova. Sahrana je istog dana u Staparu, u sredu, 30. januara 2013. godine, u 13 časova. *** O našem Radivoju Stokanovu nije moguće reći poslednje slovo, bez bolnog osećanja nedovršene rečenice. Posebno za njegove Ljubicu i Rastka, porodicu i prijatelje, brojne saradnike. Otpočeo je 1949. godine u Staparu glasovima iz čestitih kuća i sa sokaka vežbati ljudski ton naklonosti. A posle lekcijama duhovnosti upisivati jedinstvene tekstove književne teorije i istoriografije. Uz brojne bibliografske blokove zavičajnog i savremenog bibliotekarstva i slova kritike, kroz Radivoja Stokanova progovorilo je najveće ime srpskog romantizma Laza Kostić. S velikim žarom, i umom, u pravom svetlu, kao omaž najvećem pesniku. Kako je zabeleženo o piscu u knjizi o Lazi: Radivoj Stokanov – istoričar srpske književnosti i kulture, književni kritičar; od 1988. je glavni urednik časopisa za kulturu Dometi. Priredio je više knjiga: Radivoja Simonovića Uspomenu na dr Lazu Kostića (1986), fototipsko izdanje Ustava Somborske srpske čitaonice (1998), sa Miodragom Subotinim Vođ o obnovi doma Srpske čitaonice Laza Kostić u Somboru (2000), sa Savom Stojkovim knjigu-katalog Slavni muževi Somborske srpske čitaonice (2000), zavičajnu čitanku Staparski pamtivek (2003), Ede Margalića Autobiografija (2004), memoare Nike Maksimovića Gružani (2006), Crte iz prošlosti grada Sombora i okoline somborske / Nikola Đ. Vukićević (2007).Semantika brojnih Radivojevih tekstova i govora ne može bez simboličnih značenja - lucidnih i pronicljivih, s otkrivačkim notama zamamnih sinteza. Za knjigu Tragovima Laze Kostića dobio je prestižnu nagradu Dejan Medaković, koju izdavačka kuća Prometej dodeljuje za „dugo pamćenje, knjizi ili spisu objavljenom na srpskom jeziku”. Zlatnik i diplome pripadaju autoru, ali nisu mera za meru unutrašnje zapovesti i njegove velike predanosti. Slavili smo u Biblioteci ovo novo čitanje i promišljanje, a Radivojeva skromnost, sada znamo, poslužila je da oplemeni i nas. Dragi Rado, izostaju u Biblioteci nova kafica s tobom, tvoji vickasti doživljaji kalambura, ali i setno osećanje za stvari, ljude i događaje. Među bibliotekarima dočekivan kao najbolji zavičajac i urednik u svetu koji ga je uvažavao i voleo. Među piscima i uglednicima koji su ga s radošću slušali, a govorima uvažavali. O Veljkovim danima, ali i uvek. S nama, zauvek! S nama zauvek!Nek' ti je večna slava i H V A L A! Miljana Zrnić SVEZNADAR SOMBORA I VOJVODINE STARE Često, u razgovorima sa mojim prijateljem Radivojem Stokanovim, ove jeseni i ove zime, pominjao je, uvek iznenada, kao u zagradama, reklo bi se na drugačijoj razini, kako se Pandorina kutija otvorila i kako nije moguće da se zatvori. Taj izuzetni istraživač, blagi sagovornik, baštinik nekih od krucijalnih tajni Sombora i Vojvodine stare, sada se jasno sluti, imao je u dnu mraka gotovo stvarnosni tamni vilajet, kojim je hodao i sanjao, ali koji nije rado delio ni sa kim. Beležeći i osobeno opisujući tolike naše pogrebe i svečane komemoracije predaka, romantičarskih ikona još i posebno, na relacijama od Koste Ruvarca do Laze Kostića, kao da je, intimno, pripremao svoj odlazak iz ovoga sveta.   Pažljiv sa prijateljima i poznanicima, sa neugaslom starinskom svešću o moralu, postojbini i zadatoj reči, u nekoliko navrata, a inače veoma dirnut pažnjom kojom je bio obasut povodom proglašenja i, potom, uručenja nagrade „Dejan Medaković“, kao da je predviđao mnogo šta. Više puta mi je tako pominjao kako su kopije pisama Veljka Petrovića, pisanih na moju adresu, u njegovoj kući, da njegovi znaju gde su, i da mu je žao što, eto, nikako neće stići da završi taj posao dešifrovanja nekih reči i začkoljica, koje ni slavna Vida Zeremski nije uspela da odgonetne. Skrupulozan prema činjenicama i izvorima, on je, nikada ne treba zaboraviti, mnogobrojne stvari i okolnosti u vezi sa Lazom Kostićem ispravio, overio i pronalazio, sve na osnovu naknadnih provera i pažljivih lektira javnih i porodičnih arhiva. Najgore su u tom razotkrivanju Lazine sudbine prošli apologeti (Leskovac i Vinaver), a najbliži je bio novim viđenjima našeg pesnika, koji ga drukčije vide i radije upoređuju sa Džonom Donom nego sa Džordžom Bajronom. Stokanov je prvi, veoma ubedljivo, dokazao kako je Kostić u sred baroknog Sombora, nošen romantičarskim talasom, zapravo promišljao kao preteča secesije. Udeo i značaj podviga Stokanova u našoj nauci o književnosti niko neće smeti da prenebegne. Ponosan sam što sam bio njegov profesor na studijama i predsednik žirija koji mu je, zajedno sa Jovanom Ćirilovim i Radovanom Popovićem, dodelio ugledno priznanje „Dejan Medaković“. Bila je to poslednja životna počast koju je naš, po mnogo čemu drukčiji, književni poslenik, urednik i erudita osvojio. I najzad, nešto krajnje lično: često je govorio kako mu je pritisak sasvim u redu posle razgovora sa mnom. Kamo sreće, kada sam i inače rano oglašen za kritičara života i doktora za razne stvari, da i sada mogu da ćaskam sa našim Radivojem o srpskom severu, Somboru, njegovom i našem Miši, Isidorinoj bedekerskoj erudiciji, baroku, Hauzeru, Kosti Ruvarcu... Uostalom, kao i iza Koste, jedno mesto na našem imaginarnom simpoziju književnosti biće iza dragog nam Stokanova zauvek upražnjeno. Nažalost, Dejan Medaković nikada neće moći sa njim da završi onu monografiju o somborskim balkonima, a ja svoj leksikon o Veljku Petroviću. Dr Draško Ređep