Sećanje RADIVOJ STOKANOV 1949 – 2013
Tiho, kako je i živeo, po svojoj volji, poslednjih dana januara, otišao je Radivoj Stokanov, književni teoretičar, istoričar, kritičar, eseista, urednik i čovek koji je kroz životni opus vezao lepotu reči i književne misli. Polazna osnova bio mu je Sombor, a u komunikaciji s delima Laze Kostića, Veljka Petrovića, Radivoja Simonovića, Nikole Vukičevića, Miroslava Josića Višnjića i Boška Ivkova dosegao je nesagledive domete poetske i prozne ravnice, vremenskih poređenja i osvrta i komentara na književne pravce i uticaje, ali i ljudske kontakte s mnogim poslenicima kulture. Uživao je u ravnici, iako mu je ponekad i smetala njena monotonija. Tražio je oduške u odlascima u prirodu, na Dunav, divio se vrbacima i močvarama, obožavao je pecanje, a čak je i pripremio čamac za pecanje u mirnim penzionerskim danima. koje nažalost nije doživeo. Sećanja su mu se često vraćala na naše zajedničko staparsko detinjstvo u Bakarišu, kupanju u Opančarevim jamurama, tumaranjima po prašnjavim lenijama između vlatova zrelog žita i tek stasalog zelenog kukuruza, nezaboravnih adrenalinskih odlazaka u misteriozne Bazene između Vodireve i Grobljanske lenije.... U detinjstvu, pa čak i studentskim danima odlazili smo biciklom na Dunav-Tisu-Dunav, na našu Staparsku vodicu, logorovali vikendom ispod širokih krošnji lipa, vozili se čamcem i pecali kod Tuljkovog salaša... Voleo je vodu, živopisnu prirodu i žalio što Stapar, pa ni Sombor, u kojem je kasnije živeo i proveo radni vek, nije na nekom boljem, zanimljivijem, bližem mestu bogatom pticama i ribama. Vukli su ga ti naši zajednički staparski geni koji, koliko smo saznali, imaju temelje u starovlaškim planinama i dunavskim močvarama kod Apatina. Poslednji zajednički susret imali smo letos, baš u takvom panonskom ambijentu, doduše pedesetak kilometara nizvodno Dunavom od našeg Bokčenovića i Vranješeva – na Beravi kod Bođana. Stokanov, Miroslav Josić Višnjić i ja, sa suprugama, okupili smo se početkom avgusta na čardi „Ranč“ gde sam „odrađivao“ dug koji se sastojao u seckanju šunke kao predjela i uživanju u paprikašu koji je kuvala domaćica čarde Drenka Kulaš. Stokanov i Josić Višnjić su mi još 2005. godine, na jednoj velikogospojinskoj sedeljci u Staparu, predložili da budu recezenti TV serijala „Čarde na Dunavu“ za koji sam napisao scenario, a režirao ga je Petar Latinović. Za promociju te serije o Dunavu i čardama, 2009. godine, napisali su obojica recenzije koje su štampane i podeljene svakom od 500 posetilaca u Kongresnom centru „Master“ Novosadskog sajma. Stokanovu nije smetalo što sam mu predložio da, zbog vremena ne pročita recenziju, već da delove interperetira naš prijatelj, glumac Miodrag Petrović. Na potonjoj somborskoj promociji govorio je i rekao u šali da je on „specijalista da govori na lokalnim događajima, a na velikim nastupa veliki pisac Višnjić“!Iako ga smatraju za jednog od najvećih somborskih intelektualaca nije zaboravljao rodni Stapar i Bakariš, kako Staparci od pamtiveka zovu ulicu u kojoj je odrastao. „Staparski pamtivek“ je ostao njegov svojevrsni legat dokumenata o Staparu i Staparcima. Pored toga, Stokanov nam je rasvetlio delo Staparca Nikole Stankovića, inženjera i graditelja pruga u Ugarskoj i idejnog tvorca Zakona o uređenju direkcije srpskih državnih železnica s kraja 19. veka. Stanković počiva na Velikom staparskom groblju, gde je sahranjen 1931. godine. I ne samo to: otkrio nam je pre nekoliko godina nove podatke. Sin tog istog Nikole Stankovića, takođe Nikola, poreklom Staparac, bio mornarički oficir Austrougarske vojske i vice admiral Mornarice Kraljevine Jugoslavije i njen komadant od 1929. do 1932. godine! Admiral iz Stapara za života je (Budimpešta 1875 – Zagreb 1941) dolazio u roditeljsku kuću u Stapar. Sećanje na njega nalazi se i danas u centru sela u dva preostala stogodišnja stabla „kineskog oraščića“ koje je doneo s putovanja iz Kine. Kada sam mu 2002. godine odneo rukopis knjige „Stapar, priče i junaci“ koju sam napisao s Branislavom Ćurčićem, u nameri da vidim da li to nešto vredi, rekao je da je prijatno iznenađen obimom građe i pričama o selu i meštanima. – Sve je dobro, samo bih ja to drugačije poređao – rekao je kratko. Voleo temeljnost, pridavao je pažnju važnosti činjenica... A mi smo u knjizi prvo objavili da su preci Staparaca bili gusari, da je tadašnja lepotica Jugoslavije Tijana Stajšić poreklom iz našeg sela, pa napravili priču o staparskoj i svetskoj manekenki Neni Blagojev, objavili fotografiju prof. dr Marka Lakete tadašnjeg direktora „Sitroena“ za Jugoslaviju s Klaudijom Šifer,... Tek onda su išle staparske crkve, slave, zanatlije, i druge važnosti i zanimljivosti. Radeći u biblioteci „Karlo Bjelicki“ u Somboru, 25 godina je uređivao časopis za kulturu Dometi, pokrenuo „Veljkove dane“ u Somboru i proučavao delo i život Laze Kostića. U 15 radova objavljenih u knjizi Tragovima Laze Kostića sabrao je sve što je tri decenije istraživao o radu i životu velikog pesnika srpskog romantizma. Otkriveni su i novi momenti Kostićevog života u Somboru od 1895. do smrti 1910. godine. Stokanov nije bio od ljudi koji je insistirao da se njegova saznanja i rad naširoko publikuju. Uglavnom je stidljivo publikovao radove u stručnim časopisima i čuvao ih za sebe i neka druga vremena. Obiman dnevnik o istraživačkom radu i susretima s poznatim ličnostima tako je ostao u rukopisima. Cenili su ga teoretičari i istoričari književnosti, pisci, kritičari i mnogobrojni prijatelji. Početkom januara 2013., dvadesetak dana pre smrti, uručena mu je Nagrada „Dejan Medaković“ upravo za hrabre izazove i „novo čitanje“ Laze kostića. Žiri u sastavu Dr Draško Ređep, Jovan Ćirilov i Radovan Popović svrstao Stokanova u zvučne laureate prestižne nagrade. Izdavaču Altera iz Beograda, za istu knjigu Radivoja Stokanova - Tragovima Laze Kostića, pripala je i ovogodišnja specijalna nagrada „Laza Kostić“ koju dodeljuje Salon knjiga Novosadskog sajma. Miroslav Božin
