POSMRTNA REČ RADIVOJU STOKANOVU

POSMRTNA REČ RADIVOJU STOKANOVUNa komemoraciji i sahrani u Staparu 30. januara 2013.Radivoje, napustio si nas kad si nam najpotrebniji. Uvek si voleo činjenice i pedantne opservacije, a pružio si nam najgoru od svih očiglednosti. Sigurno znaš da tvoj gubitak nije porazio samo tvoju porodicu i Somborske intelektualce, već i mnogo šire. Baš kad si dovrhunio svoj književno-teorijski okvir o Lazi Kostiću, nakon dvadeset šest godina dočekane štampane knjige, i dobio najveće priznanje, naglo si prekinuo svoje druženje sa svetom. U svom Zavičajnom odeljenju rado si dočekivao goste. Bio si strpljiv i blag sa svima koji su tražili pomoć, nalazili sigurnost i savet za ovrednjavanje svojih knjiga, a tebi niko nije trebalo da potvrđuje tvoju vrednost. Nisi se mešao u politiku i zato si mnoge stvari teže odrađivao. Kao da si izrazio svoj stav kad si citirao Niku Maksimovića u priređenoj knjizi: „U politici ide se više stranputicom nego pravim putom i onda smo najkrivlji kad imamo pravo.“ Bio si svoj. Možda previše opsednut savršenstvom: u jeziku, u lektuti i korekturi izdatih knjiga, ne samo svojih, već i drugih. Pre mesec dana radili smo na mojoj knjizi o Konjoviću i skoro sve tvoje primedbe sam prihvatio. Imao sam i materijalno istorijskih pogreški. Rekao si, a tako govoriš i drugima: „Ja samo predlažem, a ti nemoj sve da prihvatiš.“ Ljudi su se ponosili tvojim primedbama jer su znali da one vode na pravi put. Bio sam nepoverljiv prema pedanteriji i često govorio da ne postoji savršenstvo, a da u nas ne postoje ni dva čoveka koji se mogu sporazumeti. A ti si i dalje čitao „Domete“ po nekoliko puta, gotovo bdeo nad njima, a prihvaćene tekstove dugo umivao. Dosta puta si otkrivao grube netačnosti u datumiranjima. Počeli smo bliže druženje u zimu 1988. pri zajedničkom uređivanju časopisa. Ono je bilo povremeno i sve ređe. Ti si često pravio velike projekte tematskih časopisa. Ja sam časopis raznosio po književnim susretima. Svi su ga hvalili. Kako i ne bi kad se nije bavio banalnim i skardenim temama. Možda si previše poslova uzimao na sebe. Tako je i s „Veljkovim danima“, književnim programima, recenzijama na štampana izdanja, na svoja izdanja. Ali verovao si ako sve pomno ne vidiš, od toga neće biti ništa. Gotovo da je to istina. Maštao si o samostalnoj izdavačkoj kući. Voleo si i poeziju. Doneo sam pesme koje sam slao na konkurs samo da ih pomiluješ. Jedna je bila o Lazi Kostiću i ona je nagrađena. I sam si pisao suptilne pesme. Objavio si ih u prvom broju „Tise“. Nisam mogao da nađem. Jednu koju sam komponovao. Bilo je to odzvanjanje zvona dok prolaziš svakodnevno na posao kroz park pored Županije uz sav ostali sirotinjski svet. Kao da si znao šta te čeka. Oprostio si se od svojih bibliotekara zajedničkim paprikašom povodom nagrade. Bio si opušten. Kao i sa svojim drugaricama na doručku, književnim večerima, savetima i ohrabrenjima piscima i proučavaocima. Pričao si o zemaljskom raju Malom Staparu i kako ćeš u penziji tamo pecati. Nikada se nikome nisi nametao, niti se zamerao. Često si se izvinjavao ako si grub, a to je naravno bilo retko. Držao si se svojih uverenja po svaku cenu. Često si sa simpatijama pričao o mojim dogodovštinama. Ali si u njima neretko i sam učestvovao: sahranjivanje psa Rusu u dvorištu uz negodovanje komšija, moja brza vožnja po selima kad je Ivan hteo da izađe iz kola i u zabranjenoj ulici u Novom Sadu, u montaži i demontaži polica kad se zadržavao na knjigama. Voleo sam da čujem tvoj neprikriveno prisan glas kad bih te nazvao: „A, zdravo Mićko. Šta radiš?“Ne mogu da verujem da Radivoja više neću čuti. Nedostajaće mi. Verujem i porodici za koju je bio istinski vezan i svima koje je poznavao. Milenko Popić