Ereja

Miloš Mihailović - Ereja - blog

Recenzija romana „Ereja“ Miloša Mihailovića

Pre svega, velika mi je čast što prvu svoju recenziju pišem baš za knjigu Miloša Mihailovića. Gotovo od samog početka pisanja romana, čitao sam redove ove knjige i gledao pred sobom stvaranje jednog izuzetno maštovitog sveta, te je moje zadovoljstvo što pišem ove redove još veće. Miloš je izuzetno talentovan mladi pisac i siguran sam da će veoma jarko zasijati na domaćoj literarnoj sceni.

„Ereja“ je kompleksan roman, i nespretni čitalac će se lako prevariti malim obimom knjige. Arkamova priča je samo delić veličanstvenog i surovog sveta u kom se odigrava. Piščeva mašta pokazuje zavidnu dubinu i promišljanje o svakom detalju tokom stvaranja dela. Ali, za razliku od nekih pisaca moderne fantastike, Miloš nije ciljao na preterano detaljisanje u nekim momentima. Naprotiv, dosta toga ostavio je nedorečenim, za buduće knjige. Ovakvim načinom rada, ostavio je sebi dovoljno prostora da čitaocu ponudi priču, ali da i dalje neki segmenti ostanu pod velom tajne.

Prolog se odigrava u Gotiji, gde Arkam živi sa svojom suprugom i prijateljem, muzičarem Ahamom. U dom mu upadaju nepoznati ljudi, koji na sebi nose bronzane medaljone (mala pomoć: ovo je poprilično bitno) i pod pretnjama, Arkam pristaje da im ispriča svoju priču, koja pak počinje u dalekoj Ereji.

Njegova priča je lična, puna razmišljanja i refleksija na stvarnost koja ga okružuje. Ključna je njegova borba da očuva sopstvenu čovečnost pod teretom magije koja daje nadljudske moći, ali zahteva užasnu cenu: kanibalizam. Naravno, kao što ni „Ereja“ nije petparački roman, ovo nije jedina unutrašnja borba u njegovom umu. Tu su još i ljubav prema devojci, kao i ratnički genij koji nosi u sebi. U Arkamu nećete pronaći mitskog heroja, poput Herakla ili Jasona, već čoveka, sa svim svojim vrlinama i manama. Iako juriša na vojske, on nije neustrašiv, već suočen sa svojim strahom.

Ni drugi junaci nisu ništa slabije portretisani. Aham, muzičar na besiemu i lično moj omiljeni junak, drski je pesnik i ženskaroš, nije kliše „vernog pratioca“, kao u mnogim drugim romanima, već možete osetiti njegovo duboko prijateljstvo koje oseća prema Arkamu. Takođe, tu je i Dajna, intrigantna devojka u koju se Arkam zaljubljuje, kao i Merito Taskal, Lejrito, Vođa, Niolah Brenos i mnogi drugi. Svi oni samo doprinose kvalitetu Miloševog romana.

Ono što je pravi dragulj ove knjige jeste svet u kom se radnja dešava. „Ereja“ ima bogat, prebogat svet, sa potencijalom da se takmiči sa svetovima Martina, Džordana, Tolkina, Linča, Pračeta. Veličina sveta spojena sa nesvakidašnjom slikom surovosti koje čovek može izvesti prema drugom čoveku. Istorija i ustrojstvo sveta su duboko upleteni u radnju i ne čine samo dekoraciju, tapet s šarom mermera da bi imitirao kamen, već ključno deluju na likove i fabulu. Miloš je tako uspeo da izvede ono što mnogima izmakne iz ruku, a to je da likovi zaista budu deo sveta u kom se nalaze.

Stil kojim Miloš piše, lagan je i jednostavan, što neverovatno olakšava samo čitanje ovog izuzetnog dela. Čitalačke oči će lako ići sa rečenice na rečenicu, uživajući u onome što pročitaju. Ne libi se da koristi humor u jednom krajnje ozbiljnom delu, sa velikim uspehom. Baš zato, stil je daleko lakši i prijemčiviji za čitanje. Oni koji vole da se udube u delo, biće definitivno očarani onim što su pročitali. Kraj koji nam neke stvari otkriva, dok druge samo naznačava, samo dodatno budi želju da Miloš napiše još neku knjigu o ovom svetu.

Zaista dugo, na domaćoj sceni epske fantastike nismo imali jedno ovakvo delo. Njegova vrednost je još veća zato što je izašla iz pera mladića koji ima sedamnaest godina. Još i više kada napomenemo da mu je ovo drugo delo. To nam je samo garancija da se na srpskom literarnom nebu pojavila jedna nova, mlada zvezda, od koje treba očekivati remek-dela visokog kvaliteta.

Sa velikom čašću,

Stefan Mijatović