Prva rečenica – vrata u knjigu
SUSRET ČITALAČKOG KLUBA KNјIGA NAS SPAJA
Prva rečenica – vrata u knjigu
Na ovom susretu članovi Čitalačkog kluba „Knjiga nas spaja“ razgovarali su o jednom naizgled malom, ali važnom trenutku u čitanju – o prvoj rečenici knjige. Razgovor je započet pitanjem: Kako nas prva rečenica uvodi u priču? Prva rečenica je predstavlјena kao trenutak u kome čitalac prvi put ulazi u svet knjige. Ona može da privuče pažnju, izazove radoznalost, zbuni, nasmeje ili uznemiri, ali ponekad je dovolјna da poželimo da odmah pročitamo i sledeću rečenicu, a zatim i celu knjigu.
U razgovoru o tome šta nas privuče na samom početku knjige, učesnici su se složili da prva rečenica često treba da bude zanimlјiva, emotivna i inspirativna. Kao zanimlјiv primer izdvojena je prva rečenica romana Čast Elif Šafak: „Moja majka je umrla dvaput.“ Jedna od učesnica je, neposredno pre susreta, otvorila knjigu, pročitala ovu rečenicu i odmah poželela da nastavi sa čitanjem.
Članice kluba izdvojile su i nekoliko poznatih prvih rečenica iz književnih dela koje su im posebno privukle pažnju. Iz knjige Baštovanova smrt Georgija Gospodinova izdvojena je rečenica: „Moj otac je bio baštovan, sada je bašta.“ Iz romana Smrt i njeni hirovi Žozea Saramaga: „Sledećeg dana niko nije umro.“, a iz romana Jedanaest minuta Paula Koelјa: „Bila jednom jedna prostitutka po imenu Marija.“ Sva tri primera pokazala su koliko kratka i naizgled jednostavna rečenica može da otvori pitanje, izazove radoznalost i stvori snažnu želјu za čitanjem. Dok Gospodinovlјeva rečenica podstiče na razmišlјanje o gubitku i odnosu čoveka i bašte, Saramagova odmah otvara neobično pitanje – šta se dogodilo u svetu u kome iznenada niko nije umro? Koelјova, pak, svojom neočekivanom i direktnom formulacijom odmah budi znatiželјu o Mariji i njenoj priči.
Razgovaralo se i o tome da li prva rečenica treba odmah da otkrije ko su junaci, gde i kada se radnja dešava. Učesnici su se složili da nije neophodno da nam početak odmah pruži sve odgovore. Naprotiv, misterija i nedoumica često su upravo ono što nas podstakne da nastavimo sa čitanjem.
Posebno je razmatrana ideja prve rečenice kao svojevrsnog „obećanja“ čitaocu. Dobar početak može da nagovesti atmosferu, temu ili čak žanr knjige. Učesnici su ocenili da se iz prve rečenice često mogu stvoriti određena očekivanja o knjizi, koja se u najvećem broju slučajeva tokom čitanja i potvrde.
U jednom trenutku razgovora postavlјeno je jednostavno pitanje: Koja je prva rečenica neke knjige koja vam odmah pada na pamet, a da ne morate da otvorite knjigu? Ispostavilo se da takvih rečenica nema mnogo. Većina učesnika mogla je da se seti svega nekoliko primera, a zanimlјivo je da su to uglavnom rečenice koje se često pominju, citiraju i navode kao upečatlјivi počeci velikih romana. Jedne od rečenica koje su odmah izdvojene bile su: „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.“ Lava Tolstoja iz Ane Karenjine, kao i „Zvali su me Ismail.“
Hermana Melvila iz Mobi Dika.
Razgovor je pokazao da pamćenje prve rečenice nije nužno povezano samo sa njenom dužinom ili lepotom. Neke rečenice ostaju u pamćenju zato što su neobične, jednostavne, snažne ili zato što su vremenom postale prepoznatlјivi deo književne kulture.
Usledio je potom najzanimlјiviji deo susreta – mala čitalačka igra „Pogodite knjigu i autora“. Učesnicima su čitane poznate prve rečenice romana, bez otkrivanja naslova i autora, a njihov zadatak bio je da prepoznaju delo. Posle pogađanja otkriveno je rešenje, a zatim se razgovaralo o rečenici, njenom značenju, atmosferi koju stvara i onome što najavlјuje u nastavku knjige.
U igri su se našle sledeće rečenice:
„Bila su to najbolјa vremena, bila su to najgora vremena.“ (Čarls Dikens — Priča o dva grada)
„U jednoj rupi u zemlјi živeo je hobit.“ (Dž. R. R. Tolkin — Hobit)
„To je bila svetla, hladna aprilska noć, a satovi su otkucavali trinaest.“ (Džordž Orvel — 1984)
„Istina je opšte poznata da neoženjen čovek koji poseduje veliko bogatstvo mora biti u potrazi za ženom.“ (Džejn Ostin — Gordost i predrasuda)
„Gospođa Dalovej reče da će sama kupiti cveće.“ (Virdžinija Vulf — Gospođa Dalovej)
„Neko je morao oklevetati Jozefa K., jer je jednog jutra, iako nije učinio ništa loše, bio uhapšen.“ (Franc Kafka — Proces)
„Mnogo godina kasnije, pred strelјačkim vodom, pukovnik Aurelijano Buendija trebalo je da se seti onog davnog popodneva kada ga je otac poveo da vidi led.“ (Gabrijel Garsija Markes — Sto godina samoće)
„Kad se jednog jutra Gregor Zamza probudio iz nemirnih snova, video je da se u svom krevetu pretvorio u ogromnog insekta.“ (Franc Kafka — Preobražaj)
„Majka mi je umrla danas.“ (Alber Kami — Stranac)
„Ja sam nevidlјiv čovek.“ (Ralf Elison — Nevidlјivi čovek)
„Da li ću ispasti junak svog života ili će tu ulogu preuzeti neko drugi, pokazaće ove stranice.“ (Čarls Dikens — Dejvid Koperfild)
„Marli je bio mrtav, za početak.“ (Čarls Dikens — Božićna priča)
„Bila je to lјubav na prvi pogled.“ (Džozef Heler — Kvaka-22)
„Većim delom svoga toka reka Drina protiče kroz tesne gudure između strmih planina…“ (Ivo Andrić — Na Drini ćuprija)
„Počinjem ovu svoju priču, nizašto, bez koristi za sebe i za druge…“ (Meša Selimović — Derviš i smrt)
„Jesen, i život bez smisla.“ (Miloš Crnjanski — Dnevnik o Čarnojeviću)
„Zima je, sneg zavejao sve do kućnih vrata i svemu oduzeo stvarni oblik…“ (Ivo Andrić — Prokleta avlija)
„Ne, neću se vratiti.“ (Dragoslav Mihailović — Kad su cvetale tikve)
„Lolita, svetlo mog života, oganj mojih slabina.“ (Vladimir Nabokov — Lolita)
„U mojim mlađim i ranjivijim godinama otac mi je dao jedan savet koji mi se od tada neprestano vrti po glavi.“ (F. Skot Ficdžerald — Veliki Getsbi)
„Tog dana nije bilo mogućnosti za šetnju.“ (Šarlot Bronte — Džejn Ejr)
„Svi, osim jednog, odrastaju.“ (Dž. M. Bari — Petar Pan)
„Ne znate ništa o meni ako niste čitali knjigu po imenu Avanture Toma Sojera; ali nije važno.“ (Mark Tven — Avanture Haklberi Fina)
„Gospodin i gospođa Darsli, iz broja četiri u ulici Privet, bili su ponosni što su savršeno normalni, hvala lepo.“ (Dž. K. Rouling — Hari Poter i Kamen mudrosti)
Posle otkrivanja rešenja razgovaralo se o tome koje su rečenice bile najlakše za prepoznavanje, koje su izazvale najviše nedoumica i koje su učesnici poželeli da ponovo pročitaju. Ova igra je pokazala da prva rečenica nije samo početak teksta. Ona može biti pitanje, nagoveštaj, slika, iznenađenje ili poziv čitaocu da zakorači dalјe. Na kraju ovog dela susreta zajedno smo pogledali i zanimlјivu Arhivu od 100 prvih rečenica romana, koju je objavio American Book Review.
U drugom delu susreta razgovor je nastavlјen o knjigama koje su članovi kluba pročitali ili trenutno čitaju. Bio je to svojevrstan osvrt na još jedan čitalački period kluba, koji je ocenjen kao lep i uspešan. Među knjigama koje su se našle u razgovoru bile su: Pohvala starosti, Anđeo nestajanja, Hronika smešnih trenutaka, Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena, Dodir svile, Život koji niste očekivale, Četiri žene u Istanbulu, Odiseja, Moja Afrika, Krik, Crni u Firenci, Puding od vanile i druge.
I ovaj deo susreta još jednom je pokazao ono što Čitalački klub „Knjiga nas spaja“ čini posebnim – knjige se u klubu ne samo čitaju već i razmenjuju, preporučuju i poklanjaju. Iz tuđeg čitanja često nastaje ideja za novu knjigu, a jedna preporuka može da otvori vrata nekom novom čitanju.
Susret je protekao u prijatnoj i opuštenoj atmosferi, uz razgovor, prisećanje, pogađanje i razmenu čitalačkih utisaka. Iako smo zaklјučili da se prvih rečenica često ne sećamo, ovaj susret je pokazao koliko zanimlјiv razgovor može da započne upravo od jedne jedine rečenice. Jer ponekad je dovolјno samo nekoliko reči da poželimo da otvorimo knjigu. A onda – sve ostalo uradi čitanje.
Urednica programa: Žana Gnjatović, dipl. bibliotekarka
O čitalačkim klubovima koje uređuje i vodi bibliotekarka Žana Gnjatović u somborskoj biblioteci možete pročitati na LINKU.
