XIV Вељкови дани
Сомборска библиотека и Организациони одбор Вељкових дана приређују 14. Вељкове дане, 3. и 4. новембра 2022. године, под покровитељством Града Сомбора, Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама и Министарства културе и информисања Републике Србије.
Свечано отварање Вељкових дана и округли сто на тему „Животне и књижевне истине у прози Вељка Петровића“ заказани су за четвртак, 3. новембар, у 18 сати, у Великој сали здања Жупаније. Учесници критичко-научног скупа су: Жаклина Дувњак Радић, Милица Кецојевић, Марија Благојевић, Никола Маринковић и Милета Аћимовић Ивков.
Додела награде Гран при Голубић у 2022. години, за најуспелију причу ученика основних и средњих школа, ће бити одржана у сали Дечјег одељења Градске библиотеке, у петак, 4. новембра у 16 сати.
Истог дана, у Великој сали здања Жупаније, од 18 сати, за округлим столом биће представљен књижевни портрет Јовице Аћина, добитника награде у 2020. години. О његовом делу говориће: Александра Манчић, Симон Грабовац, Снежана Савкић, Марина Аврамовић и Милета Аћимовић Ивков.
У завршном делу дводневне манифестације биће уручена награда „Вељкова голубица“, за свеукупно приповедачко стваралаштво, у 2022. години.
ДОБИТНИК „ВЕЉКОВE ГОЛУБИЦE“ РАДОСЛАВ ПЕТКОВИЋ
Фотографија, извор: https://www.laguna.rs/_img/pisci/radoslav-petkovic-foto-matija-krstic.jpg
РАДОСЛАВ ПЕТКОВИЋ рођен је 21. јула 1953. у Београду. Мајка му је била професорка француског језика, отац инжењер. У Београду је завршио гимназију, а дипломирао је на групи за југословенску и општу књижевност на Београдском универзитету године 1982.
Од 1983. до 1987. био је главни уредник часописа Књижевна критика. Од 1988. до 1994. године радио је као секретар задужбине „Иво Андрић”. У периоду од 1994. до 2001. године деловао је у статусу слободног уметника. Од 2001. до 2004. године био је генерални директор Завода за уџбенике и наставна средства у Београду. Следеће радно место му је, од фебруара 2009. па до одласка у пензију 2018. у Покрајинском секретаријату за културу АП Војводине као заменик секретара и помоћник.
Радослав Петковић аутор је пет романа, две књиге прича и шест књига есеја. Његове књиге награђиване су најугледнијим књижевним признањима у бившој Југославији и потоњој Србији.
Објавио је романе Пут у Двиград (1979), Записи из године јагода (1983), Сенке на зиду (1985), Судбина и коментари (1993) и Савршено сећање на смрт (2008).
Његов први роман освојио је награду „Милош Црњански”, а Судбина и коментари овенчана је великим бројем најугледнијих књижевних признања у Србији: за овај роман Петковић је добио НИН-ову награду за роман године, награду „Меша Селимовић”, Борбину награду за књигу године, награду клуба Jazzбина и Радија Б92 за најбољу књигу године. Поводом јубилеја НИН-ове награде, роман Судбина и коментари је, гласовима књижевних критичара, уврштен у десет најбољих НИН-ових романа. За роман Савршено сећање на смрт био је, по трећи пут након Сенки на зиду и Судбине и коментара, у најужем избору за НИН-ову награду: роман је награђен наградом „Бора Станковић” 2009. године. За целокупан приповедачки опус добио је награду „Ramonda serbica” 2008. године.
Петковић је аутор две збирке прича: то су Извештај о куги (1989), за коју је добио Андрићеву награду, и Човек који је живео у сновима (1998), дело овенчано Виталовом наградом за књигу године.
Петковић је објавио и следеће есејистичке књиге: Оглед о мачки (1995), О Микеланђелу говорећи (2006), Византијски интернет (2007), Употреба вилењака (2008) и Колумбово јаје (2017); његове колумне објављиване у београдском дневном лицу „Блиц” сакупљене су у књизи Догађај године (2010). У сарадњи са угледним византологом Радивојем Радићем објавио је књигу Средњовековни путовођа (2011). За књигу есеја Колумбово јаје добио је награду „Душан Васиљев”, а за рукопис Употреба вилењака награду „Исток - Запад” истоимене зајечарске библиотеке „Светозар Марковић”.
Три Петковићева романа (Сенке на зиду, Судбина и коментари и Савршено сећање на смрт) и обе збирке прича преведени су на француски језик и објављени у Француској; његова дела превођена су и на мађарски (Судбина и коментари, Човек који је живео у сновима, Византијски интернет), грчки (Судбина и коментари), енглески (Судбина и коментари и поједине приче), италијански (Судбина и коментари (у припреми) и поједине приче), словеначки (Судбина и коментари), словачки (Сенке на зиду), немачки (Сенке на зиду) и бугарски (Судбина и коментари, Човек који је живео у сновима). Мађарски превод Судбине и коментара објављен је у издању угледног издавача „Јеленкор” и побрао је изванредне критике у водећим мађарским дневним листовима: убрзо по објављивању, роман је доспео на листу десет најпродаванијих прозних књига на мађарском језику. Француски превод Савршеног сећања на смрт добио је похвалне приказе у "Л Монду". Петковићева проза заступљена је у бројним антологијама савремене српске књижевности на енглеском, француском, италијанском језику, а представљена је и у оквиру тематској бројева немачких и пољских часописа посвећених српској књижевности.
Радослав Петковић бавио се и превођењем са енглеског: преводио је прозу Толкина, Честертона, Роберта Луиса Стивенсона и Данијела Дефоа. Током деведесетих био је колумниста „НИН”-а, дневног листа „Демократија”, као и стални сарадник „Времена” и „Европљанина”. Више од десет година био је редовни колумниста најтиражнијег српског дневног листа „Блиц”.
Радослав Петковић живео је у родном Београду до 2000. године, када се сели у Панчево, а од 2006. настањује се у Новом Саду, где живи и данас са супругом Владиславом Гордић Петковић.
