Градска библиотека "КАРЛО БИЈЕЛИЦКИ", Краља Петра I 11, 25101 Сомбор, 025/431-011, 025/482-827

Вељкови дани

Наредне недеље тринаести „Вељкови дани“
ДОБИТНИК „ВЕЉКОВE ГОЛУБИЦE“ ЈОВИЦА АЋИН

Сомборска библиотека и Организациони одбор Вељкових дана приређују 13. Вељкове дане, 5. и 6. новембра 2020. године, под покровитељством Града Сомбора и Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама.
Свечано отварање Вељкових дана и округли сто на тему „Историја, стварност и прича: земља и људи у прози Вељка Петровића“ заказани су за четвртак, 5. новембар 2020. године у 18 часова, у сали Дечјег одељења Градске библиотеке. Учесници научног скупа су: Горана Раичевић, Гојко Божовић, Милан Алексић, Стеван Јовићевић и Милета Аћимовић Ивков.
Додела награде Гран при Голубић у 2020. за најуспелију причу ученика основних и средњих школа одржаће се у сали Дечјег одељења Градске библиотеке, у петак, 6. новембра у 16 часова.
Истог дана, у Великој сали здања Жупаније, од 18 часова за округлим столом представиће се књижевни портрет Горана Петровића, добитника награде 2018. године. О његовом делу говориће Јана Алексић, Слађана Илић, Јована Милованчевић, Драган Хамовић и Милета Аћимовић Ивков.
У завршном делу дводневне манифестације биће уручена награда „Вељкова голубица“ за свеукупно приповедачко стваралаштво.

Молимо посетиоце да се придржавају препоручених мера заштите и да пријаве свој долазак због ограниченог броја места у публици.

Број телефона за пријаву: 0616140280

Хвала на разумевању!

***

Жири за доделу награде ВЕЉКОВА ГОЛУБИЦА који је радио у саставу: Саша Радојчић, Ђорђе Деспић и Милета Аћимовић Ивков (председник жирија), на састанку одржаном 14. октобра 2020. године, донео
је одлуку да се награда додели ЈОВИЦИ АЋИНУ – за изузетан допринос приповедачкој уметности.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Повратак причи, обнављање приповедања, један је од најизраженијих развојних процеса у савременој српској прози. Самотематизовање приповедачког гласа у приповеткама и романима с краја прошлог века остварило је и исцрпло свој потенцијал. Данашња проза се стваралачки враћа својим коренима, поново се окрећући свету изван књижевности, стварном свету, али то чини задржавајући искуства и вредности претходног периода, пре свега сложене и истанчане поступке обликовања књижевног текста. Прозно дело Јовице Аћина показује се, у том погледу, као стваралачки образац. Он пружа читаоцу причу и методу, начин њене изградње. 

У причама Јовице Аћина најчешће су активиране високомодернистичке теме, попут: изгубљених и апокрифних рукописа, паралелних светова, борхесовских лавирината, зачудних односа између историје и савремености, имагинације и стварности, односно проблем текстуалности света и живота.

Сложеност наративних стратегија у Аћиновој прози се, пре свега, односи на изразиту склоност ка хибридизацији приповедног текста, као и слојевитом организовању прозног описа. Будући да је овај писац један од најизразитијих савремених есејиста, није чудно што он у своју прозу обилато уводи начине есејистичког говора.

Аћинова проза често на себе узима различита жанровска обличја, а уме да се креће и граничном зоном између документарног и фантастичког; стварног и маштенског, остављајући традиционално поље реалистичког
поступка између ова два поетичка пола. Суверен стил и мајсторско владање постмодерним приповедним поступцима постављају прозно дело Јовице Аћина високо у вредносном поретку наше савремене књижевности.

Признање са именом Вељка Петровића додељује се Јовици Аћину за одлучан и вредносно убедљив повратак приповедању, као суштини уметничке прозе.

 

***

Izvor fotografije: prosefest.rs

фотографија преузета са: https://prosefest.rs/2008/jovica-acin/

Јовица Аћин, приповедач, есејист, романописац, преводилац, рођен је у Зрењанину 1946. године.

Доласком у Београд на студије, започиње своју уредничку каријеру.

Уређује, најпре, билтен Технолошког факултета, потом лист београдских студената Студент, а годинама касније, часописе Дело, Књижевну реч, Градац...

Као уредник Студента, више пута је осуђиван због дисидентских текстова и ставова.

Био је уредник издавачких кућа Рад, Службени гласник...

Уредио је и два значајна дела о логорима, Архипелаг Гулаг Александра Солжењицина и мемоарски рад о Голом отоку Музеј живих људи, Драгољуба Јовановића.

Превео је десетине књижевних и филозофских дела с немачког, француског и енглеског језика. Поред Кафке, кога сматра највећим књижевником 20. века, преводио је Ничеа, Хелдерлина, Музила, Маркиза де Сада, Мишоа, Валтера Бењамина, итд.

Прву књигу, збирку песама, Унакрст; Дивљине памћења, објавио је 1970. године.

Приче: Дуге сенке кратких сенки (1991, 1997, 2003), Уништити после моје смрти (1993, 2000), Лептиров сановник (1996), Неземаљске појаве (1999), Лебдећи објекти (2002), Ко хоће да воли мора да умре (2002), Мали еротски речник српског језика (2003), Дневник изгнане душе (2005), Прочитано у твојим очима (2006, 2007), Ушће океана (2011), Јеванђеље по магарцу (2013), Кроз блато (2017), Украдени роман (2018).

Есеји: Изазов херменeутике (1975), Паукова политика (1978), Шљунак и маховина (1986), Поетика растројства (1987), Поетика кривотворења (1991, 2013), Гатања по пепелу (1993, 2003, 2009),  Апокалипса Сад (1995, 2004, 2012), Шетња по крову: сабрани цртежи Франца Кафке (2007),  Голи приповедач (2008, 2011).

Романи: Сродници (2017, 2018), Пилот трамваја (2019), Полазећи од краја света (2020).

Библиофилска издања, у сарадњи са сликарима: Одисеја једне сенке (с Љубом Поповићем), 2000. и  Голи демони, наге жене (с Миленком Милетићем), 2006.

Његове приче и есеји објављивани су у многим домаћим и страним антологијама, часописима и зборницима, те превођени на преко десет језика.

По његовој причи из књиге Прочитано у твојим очима снимљен је уметнички краткометражни играни филм.

Добитник је великог броја награда, међу којима су: Андрићева награда за причу, Тодор Манојловић за модерни уметнички сензибилитет, Сретен Марић за есеј или збирку есеја, Његошева награда.

Члан је Српског књижевног друштва. Живи и ради у Београду.

***