САОПШТЕЊЕ О РЕЗУЛТАТИМА КОНКУРСА ЗА ДРУГУ КЊИГУ АУТОРА МЛАЂИХ ОД 35 ГОДИНА У ОКВИРУ СОМБОРСКОГ КЊИЖЕВНОГ ФЕСТИВАЛА ЗА 2017. ГОДИНУ

Други Сомборски књижевни фестивал и Градска библиотека „Карло Бијелицки“ у Сомбору почетком јануара 2017. године расписали су конкурс за другу књигу аутора до 35 година. Будући да у Србији постоји неколико значајних конкурса и едиција намењених првом рукопису, конкурс Сомборског књижевног фестивала идејно је усмерен искључиво према ауторима млађе генерације који већ имају једну објављену књигу (без обзира на жанр). Према пропозицијама конкурса, рукописи су слати под шифром. Конкурс је закључен 15. фебруара 2017. године.На конкурс је пристигло 26 рукописа. Жири, који је заседао у саставу Бранислав Живановић, Душан Вејновић и Тамара Б. Крстић, након вишеструког читања и дискусије, издвојио је три рукописа који су се наметнула својом зрелошћу, идејном заокруженошћу и целовитошћу:• Кутија поезије Ајтане Дрековић, • Језиком! Марије Драгнић, и• Богови отворених прозора Александра Петровића.У наредној серији разматрања, жири је већином гласова одлучио да на конкурсу Другог Сомборског књижевног фестивала награди рукопис Богови отворених прозора Александра Петровића. Награда, која се састоји из штампања награђеног рукописа, биће уручена током Сомборског књижевног фестивала, који ће се одржати од 11. до 13. маја текуће године.Александар Петровић (Јагодина, 1984) дао је допринос зборнику Рукописи 31 у Панчеву, учествовао на пројекту „Реч у простору“ београдског СКЦ-а и на финалној манифестацији Фестивала младих песника „Дани поезије“ у Зајечару, освојио треће место на Фестивалу културе младих у Књажевцу, издао књигу Песме и остале метаморфозе (2012) у издању фондације „Дејан Манчић“ из Ниша.Рукопис Богови отворених прозора из корпуса пристиглих рукописа издвојио се особеношћу и креативношћу израза, доживљаја и осећаја урбане стварности и света. Једна од вредности коју  рукопис поседује јесте његова језичка раскош и снага, сликовни говор и имагинативност у правцу метафоричких конструкција, као и завидна, али ненаметљива литерарност, интертекстуални преплети и алузије – с једне стране као сведочанство очувања, а с друге, изневеравање и/или обрачунавање, те реконтекстуализација традиционалних образаца, идеолошких, симболичких и иних матрица. Реско ироничан, рефлексивни, интроспективни лирски глас, прелажењем кроз сва три граматичка лица, на неретко експлицитан и полемичан начин сведочи о противречностима, илузијама, апсурду и егзистенцијалној драми субјекта, пропитује дехуманизацију и десоцијализацију друштва и појединца. Без формалне поделе на циклусе, са тридесет једном уврштеном песмом, рукопис ствара утисак о успелој заокружености и свести о мери песме, промишљеном компоновању и распоређивању песничке грађе у њеној семантичкој пунини, разноликости тематско-мотивских садржаја променљивог стиховног регистра, стратегије и ритма.