Књига недеље - коментари читалаца

Дискурс нових технологија- Александар Луј Тодоровић

Експазивистички приступ техници није ништа друго до веће цивилизацијско продирање у суштину произвођења своје стварности од стране човека.

Веће познавање техничких закона у практичном смислу не значи нужно да је човек паметнији, напреднији или отворенији својој истинској суштини. Човекова суштина се није значајно променила напретком алата којим човек овладава у корист савладавања природних закона, она готово остаје не промењена. Морална бит човека у односу на себе суштински остају иако технолошки свет напредује до неслућених висина.

Увржен је страх да већи напредак технологије има неповољну будућност према природи; да негативно утиче на њу, до те мере да се може уништити. Истина је да експанзија технике утиче на свет и природу, али не на природу као такву, већ природу какву ми познајемо. Човек затворен у соби не може да произведе и делује више од оне околине и ствари које се налазе унутар тих четири зида, исто тако у природи не може да се производи и модификује више од оног што му та природа дозвољава. Квантитативно свет може и бива промењен до неслућености, али квантитативно он остаје исти. Да је тај страх неутемељен говори и чињеница да промене које се дешавају деловањем човека чак доприносе природи, тачно је чак рећи да било која промена у природи уједно и са природом само може да учини корист природи. Сваки тренутни фактум у природи јесте по себи, али није за себе заслужан; каузално је детерминисан, није за себе заслужан, нешто га је довело до свог тренутног фактума остваривања себе. Природа може сама себе да разграђује и производи, али немерљиво и у неким случајевима и немогућан у односу на техничко произвођење природе.

Овладавање техничким знањем пружа нам да делујемо са природом до те мере где природа сама од себе не би никада могла да достигне. Чинимо јој корист; помажемо јој да се разграђује и константно производи у своје ново обличје, да се прогресивније остварује.

Човек као интелектуално биће које интелектом смишља начин произвођења природе, чији никакав спољни фактор који нечијим туђим диктатом смишља начине произвођења природе. Већ је тај диктат медијум данашњег одношења и природе као његовог окружења. Та интелигенција је само део природе , она и сама настаје из неке пракаузалне детерминисаности саме природе, где је и човек као носилац те интелигенције настао као тренутна природна потреба за алатима, а тај алат је наша интелигенција. Оног тренутка када престане потреба за том врстом алата коју твори наша интелигенција, биће замењен неким другим покретачем.

                                                                                                                Милош Мазињанин, студент

Неми пијаниста - Паола Каприоло

Књига се чита лако и са уживањем.

Асоцира ме на једну давну анегдоту са сомборске психијатрије:

Једна отпуштена пацијентица, пише новогодишњу честитку особљу одељења где се лечила и жели им срећну Нову годину, свако добро и ДА СВИ ОЗДРАВЕ.

Сви смо ми, пацијенти, лекари и сви други, болесни душевно а нарочито духовно. Мање – више. Због онога што смо преживели, онога што живимо, или од страха од онога што још може да буде.

Написано тако поетски, саосећајно, продубљено! А као трактат о музици!

                                                                                                             Манда Пришинг, пензионер