Књига недеље је Сезона сеобе на север

Четрнаести  наслов у оквиру акције Књига недеље је Сезона сеобе на север Тајиб Салиха из Цлиове едиције Грал. Превео са арапског Српко Лештарић.

Сезону сеобе на север многи критичари убрајају у шест најбољих арапских романа, а истакнути писци држе да је ова књига на модерну арапску прозу утицала знатно више од осталих остварења тог језичког подручја. Због бајковите интригантности заплета који тече уназад, с причом унутар приче, и еротских мотива који играју улогу детонатора главних збивања, каже се да је „обрнута 1001 ноћ".

Тајиб Салих (1929-2009) је писац којег критичари неретко називају „генијем модерног арапског романа“. Рођен је у једном селу на северу Судана, али је већи део свог живота провео у иностранству. Почео је да студира у Картуму, али напушта студије и почиње да ради као учитељ. Убрзо се сели у Лондон да би студирао и касније постаје директор драмског програма у арапској редакцији ББЦ-ја. Након што је напустио ББЦ, постаје генерални директор Министарства за културу и информисање Катара, а последње године своје каријере проводи радећи за УНЕСЦО у Паризу и Катару. Поред ове сјајне каријере, више од десет година је писао рубрике о књижевности за лондонски часопис Ал-Маџала, који је излазио на арапском. Био је добро упознат са великим књижевницима, како Истока тако и Запада, а сам је написао неколико романа и многобројне кратке приче.

Сезона сеобе на север је роман који је дефинитивно његово најпознатије дело у свету (и код нас). Прво је објављен 1966. године, на арапском, а већ 1969. излази и превод на енглески. Данас је преведен на више од 20 језика међу којима је и српски.

Главни лик, наратор, после низа година проведених у Лондону, враћа се у своје село у Судану, где покушава да допринесе примењујући стечено знање. Тада упознаје Мустафу, човека који се ту недавно доселио. Иако је очигледно да се не познају добро, постоји неко међусобно поверење и прећутна повезаност. Као и наратор, Мустафа је провео многе године свог живота у иностранству и могуће је да је управо то оно што их повезује – сагледавање света из другог угла.

Кроз дијалоге, али и многе унутрашње монологе, сазнајемо како изгледа живот „једноставних“ становника села на обали Нила, у „земљи у којој сунце никоме није оставило ништа за убијање“* и где само ноћ доноси дашак свежине. Читајући роман добијамо увид у суданске обичаје, међуљудске односе, погледе на свет, схватање религије и свакодневни живот. У њему нема критике социјаног или политичког стања, иако се ове теме провлаче кроз разговор ликова, само утолико што директно утичу на њихове животе. Писац нас често оставља без конкретних одговора, већ кроз различите ликове приказује и различита схватања ствари попут традиције, положаја жена, државног уређења, образовања… Понекад је присутна и унутрашња борба ликова са сопственим емоцијама.

Салих се, у овом роману, смело бави разним питањима која се тичу разлика између Запада и Истока, односно, у овом случају, Севера и Југа. Можда још важније, бави се осликавањем дилема које се непрестано дешавају у умовима оних који су разапети између двеју култура. Ти људи заувек и свуда остају странци, чак и у свом родном месту, јер и када се врате, више нису исти и околина ће их увек видети другачије, што доказује и Мустафин надимак „Црни Енглез“. Ово је, вероватно, посебно изражено у земљама које су биле европске колоније. Након ослобођења, многи народи покушавају да обнове своје државе и, надахнути новостеченом слободом, форсирају националистичке вредности. Неизбежно долази до потребе за искорењивањем свега што представља колонизацију, али је, такође, потребно увидети да су неки утицаји културе колонизатора заправо погодни за развој.

Сезона сеобе на север, иако је стекла велику популарност светске публике, била је забрањена једно време у Судану, јер писац врло искрено приказује и еротске мотиве, понекад користећи „прост“ језик у дијалозима.

Едвард Саид је рекао за Сезону сеобе на север да је један од шест најбољих романа арапске модерне књижевности, према листу Тхе Гуардиан сврстава се у 100 најбољих романа свих времена, а Арапска књижевна академија у Дамаску га је 2001. године прогласила за најважнији арапски роман 20. века.