Градска библиотека "КАРЛО БИЈЕЛИЦКИ", Краља Петра I 11, 25000 Сомбор, 025/431-011, 025/482-827

Трагови

16.08.1859.

Општинско веће је донело одлуку да се за смештај Градске библиотеке издаје "свод број 4", уствари, просторија у приземљу Градске куће, са десне стране гледано од Трга св. Тројства. Тиме је испуњен главни услов да Библиотека и њезина добра пређу у власништво Магистратра, те је на поменутом документу "број 136 ГК" по први пут отиснут печат елипсастог облика на коме, немачким писменом, пише БИБЛИОТЕКА КРАЉЕВСКОГ СЛОБОДНОГ ГРАДА СОМБОРА, која ће у овим просторима остати све до 1920. године.


17.08.1858.

У сремском селу Лединци рођен је РАДИВОЈЕ-РАДА СИМОНОВИЋ, од зналаца и народа поштован и цењен лекар по позиву, који је оставио неизбрисив траг и изузетне доприносе у историји, географији, етногеографији и етнологији, социографији и фолклористици. Као народни здравствени просветитељ, књижевни посленик и најближи пријатељ Лазе Костића, врстан је и документарист са преко 8.000 фото записа са бројних путовања широм негдање Југославије, којима је обогатио многе домаће и стране лексиконе, посебно Цвијићева научна издања, са којим је сарађивао и пријатељевао. Изузетан зналац, а када треба и оштар полемичар, један је од састављача Меморандума о Бајском трокуту, службеног документа за Међународну комисију у Паризу која је након Првог рата одређивала границу са Мађарском. Уза све то, пионир је и планинарства у нас коме је о стогодишњици рођења подигнут споменик на Фрушкој Гори. Умро је у Сомбору 26. јула 1950. године.


18.08.1833.

На Великом католичком гробљу св. Роке, жупник Антун Кекезовић осветио је капелу подигнуту средствима варошког сенатора Иштвана Естергамија. Са десне стране олтара уграђена је кутија са писмом "за сећање" у коме стоји да је капела подигнута у време папе Гргура XВИ и цара Франца И, а потом следе имена бројних угледника који су овом чину присуствовали.


19.08.1691.

У Бици код Сланкамена, предводећи 200 коњаника и 600 пешадинаца из Сомбора и околине, смртно је страдао ДОМИНИК ДУЈО МАРКОВИЋ, први капетан и родоначелник подуже лозе капетана Сомбора из ове породице. Због изузетних заслуга, јер је одмах по изгону Турака у јесен 1687. заједно са Јуром Видаковићем на ове просторе довео 5000 Буњеваца, цар Леополд је њему и његовој ужој и широј породици 29. маја 1690. даривао угарско племство.


20.08.1749.

Постављен је камен темељац за адаптацију ГРАДСКЕ КУЋЕ у Сомбору, како би се примерила потребама исте године основаног Магистрата слободног и краљевског града Сомбора. Но, свакако да ово нису били обимнији захвати на "Каштељу" грофа Јована Бранковића из 1718, који је његова удова Марија 1749. продала за 500 гроша Магистрату јер на плану града из 1763. ова грађевина не издваја се нешто посебно од осталих зграда у окружењу.


20.08.1904.

Декретом је канонски установљен КАРМЕЛИЋАНСКИ САМОСТАН у Сомбору и првих пет кармелићана пристиглих из Мађарске семипровинције кармелићана, свештеника-редовника: отац Стјепан Шош, Мађар, отац Аполинер, Немац, отац Герард Томо Станчић, Хрват, те редовници брат Матија, Мађар и брат Јосип, Хрват, отпочели су самостански живот. Они ће привремено стамбено бити приватно збринути јер ће зграда самостана бити довршена тек 14. маја 1905. у коју ће они уселити. По завршетку градње, самостан ће са Црквом св. Стефана, од народа присно названа "Црква са два торња", која је након дуге и неизвесне градње довршена 1902, чинити изузетно складну архитектонску целину, дајући особити изглед ободу сомборског Венца.


21.08.1794.

Избио је велики пожар у Бездану у коме је изгорело 56 објеката, Општинска кућа, црква и школа, све у процењеној вредности од 74.503 форинте. Величини штете је допринело и то што је велики број мештана тога дана био на вашару у Сомбору. Прилози за погорелце су прикупљани по целој царевини.


21.08.1870.

У Сомбору је рођен ИВАН КАЛЧАН, значајан радник на подизању националне свести Буњеваца на размеђу 19. и 20. века. По завршеној мађарској гимназији у Сомбору и Учитељској школи у Калочи, након краћег службовања у Даводу (Мађарска), долази у Градину да би овде и у другим салашким насељима седам година учитељевао, када прелази у Сомбор где ради до пензионисања. Све време организује буњевачка прела, сарађује у Буњевачком колу и разним добротворним удружењима, припрема позоришне представе из буњевачког живота, а и сам је написао трочинку Дивојачка просидба о буњевачким народним свадбарским обичајима. Умро је у Сомбору 1939. године